“Imao sam u životu samo jednog pravog i iskrenog prijatelja: knjigu.” Viktor Igo (Victor Hugo)
Ovaj tekst je posvećen prvenstveno mom najboljem prijatelju, knjizi. Ali, takođe i svima onima koji su je zaboravili i ostavili da stoji na prašnjavoj polici najskrivenijeg kutka svog doma.
Volim te. Nikada ti nisam rekla te dve reči, ali one trepere u meni svaki put kad te dodirnem. Osetim još jedan novi početak, još jednu novu priču na pomolu. Osmehnem se sebi zbog tako budalastog pogleda na svet, ali shvatim da nema veće ljubavi od te. Kroz prste su mi prošle mnoge – dobre i loše, ali je svaka ostavila neki utisak, svaka me je naučila nečemu novom i drugačijem. Čitam zbog sebe. Mnogi ljudi misle da sam staromodna, dok ja to isto mislim o njima. Bože, zar nisu oni ti koji u životu ne pročitaju ništa više od titlova u filmovima i statusa na društvenim mrežama? Knjige ne samo da opuštaju i leče, već ti one daju upravo ono što ti je potrebno: priliku za beg, ne samo od ovog života, sebe samog, već i od svih tih plitkih ljudi. Knjige pružaju priliku da vidiš život nekim drugim očima.
Problem je u tome što nisu svi kao ja. Tužno je to što veći deo moje generacije misli da je čitanje gubljenje vremena ili nešto što rade “štreberi”. A ja obožavam ljude koji osuđuju nešto što nisu ni iskusili, takvi su mi omiljeni. Koliko su prave vrednosti u današnje vreme zaboravljene? Da li smo mi koji se držimo knjige staromodni ili smo u pravu? Ipak mislim da je problem u vama, drugima. Ali, ne nameravam ovde samo vas “nečitače” da osuđujem. Tu su i oni novopečeni pisci koji ni završenu srednju školu nemaju. Čekajte, ljudi, ko je ovde lud? Da li ćemo stvarno da dozvoljavamo ovako nešto? Istina, nismo mi, na ovom Balkanu, jedini. Svuda je tako. Mislim da je vreme da se nešto promeni. Upravo to pokušavam da postignem ovim tekstom – promenu.
Svima nam je nekada potreban beg u neki nepoznat svet
Da li ste čuli vesti u vezi sa promenama u “Čitanci”? E, pa pogledajte. Nije na meni da osuđujem, ali neke granice ne bi trebalo da se prelaze, bar što se kulture tiče.
“Prilikom ocenjivanja prijemnog neće se uzimati kao greška ako đak pogrešno upotrebi veliko ili malo slovo ili prekrši osnovna pravopisna pravila.” A, čekajte, zašto smo mi morali Beograd da napišemo velikim slovom, a oni ne moraju?
Ono što ovim primerima želim da pokažem je da se sve više krećemo pogrešnom putanjom. Ne kažem da svi moraju stalno da čitaju i da svako mora savršeno da zna pravopis, ali treba da ostanemo verni nekim istinskim vrednostima. Ako ovako nastavimo, za sto godina ljudi neće moći da sklope prostoproširenu rečenicu, što je tužno. Kada pogledate unazad, zapitajte se koliko ste lektira za vreme školovanja pročitali. Iste te lektire nisu bezveze obavezne. To je pitanje osnovne kulture, zato se tako i zove i postoji kako bi nam prenela neko osnovno, životno znanje. Da, učimo celog života, i ne samo uz knjige, ali garantujem vam da će vam uz njih razumevanje nekih stvari u životu biti mnogo lakše. I, da, čitanje jeste kul.
Sara Hadžić je Veliki zaljubljenik u književnost, prirodu i druženje. Uživa u dugim šetnjama po plaži i prelepim zalascima sunca. Užasno je romantična i nada se da će jednog dana upoznati svoju srodnu dušu. Iskrena, komunikativna, otvorena, tvrdoglava. Obožava da piše, čita, voli muziku- pored porodice i prijatelja, te tri stvari je apsolutno karakterišu. Vodi se parolom ”Bolje da uradiš nešto pa da se kaješ, nego da ne uradiš ništa.”
