Naučeni su da ne traže pomoć
Jedna od (pogrešnih) ideja o muževnosti i hrabrosti, jeste da ne smeju da priznaju svoju slabost, odnosno, da je pokazuju ako otkrivaju svoje strahove i bojazni i da rešenje za svoje probleme moraju da nađu sami. Zato ima tako mnogo muškaraca koji potiskuju svoja osećanja i traže ventil u alkoholu i bahatom ponašanju, kao i u aktivnostima za koje su sigurni da su super-muške i da ih čine snažnima i samostalnima u očima žena (kao i u očima ostalih muškaraca). Otuda su tako skloni gomilanju statusnih simbola, koje mi sa podsmehom nazivamo igračkama za odraslu decu.
Mi se ne bojimo da ćemo biti osuđene kao detinjaste i nesposobne, ako tražimo pomoć, a oni se upravo sa tim suočavaju, mešajući snagu i čvrstinu i ne znajući ništa o snazi elastičnosti. Zato tako retko biraju “put kojim se ređe ide” i odbacuju i samu ideju o stručnoj pomoći, o vođstvu terapeuta, gurua, životnog trenera, kroz lavirint sopstvenih potisnutih i nesvesnih sadržaja. To im prilično vezuje ruke u ličnom razvoju i napretku, zato su žene zadužene za taj deo – mi jesmo nosioci ličnog razvoja, ali to ne možemo da nametnemo muškarcima. Možemo da pokušamo da dopremo do njih i da ih inspirišemo da se bave sobom i šire svoju svest i duhovnost, ali ne možemo to da zahtevamo od njih – možemo, ali nema efekta, jer tada samo izazivamo otpor i inat.
Oni moraju sto stvari, a mi samo treba da budemo lepe
To je prilično ogavan šovinistički stav, zbog koga savremene žene prilično očajavaju, ali je i – prilično istinit. Ženama je nametnut prioritet fizičkog izgleda, a daleko od toga da smo sve lepotice i manekenke. Međutim, nas ohrabruju da se doterujemo, vežbamo i usput prihvatamo svoje nesavršenosti, da razvijamo stil i karakter i da budemo ženstvene, dok istovremeno “prikazujemo” svoje prednosti, a prikrivamo nedostatke. I niko se ne oseća prevareno. Oni međutim, moraju da budu i pametni i uspešni u poslu i muževni i situirani i priznati u društvu – moraju da imaju rezultate koje mogu da prikažu, dok je nama dovoljno da prikažemo noge, ili dekolte – a to nije nikakvo naše postignuće, već genetski sticaj (povoljnih) okolnosti.
I sami priznajemo da smo u stanju da zanemarimo izgled muškarca (nizak rast, krive noge, veliki stomak), ako je on šarmantan i uspešan i prosto “zrači” samopouzdanjem i onom vrstom muške moći, kojom zrače muškarci koji su sigurni u svoj status, a osećamo se loše što naša unutrašnja lepota i brojne druge vrednosti nisu dovoljne, ako nemamo šta da stavimo u “izlog”. Ta primitivna razmena je i dalje takva – mi trgujemo svojom lepotom i njome mamimo mušku moć. Da li je onda čudno što smo u problemu i u raskoraku, kada želimo da naša moć bude legitimna i da budemo ravnopravne sa muškarcima? Negde u ćelijama, oni imaju program da procenjuju naše obline, dok mi imamo program da koristimo svoje prednosti da bismo došle do muškarca koji ima najveću moć. I kad se nađemo na poslovnom sastanku, nalazimo se na ratnom polju, gde je strategija već unapred određena, a zapravo uopšte nije u skladu sa “bitkom” koju treba da vodimo.
Zato treba da radimo na razumevanju i prihvatanju i da delimo teren na kome ćemo živeti u miru, umesto da vodimo besmislene i unapred izgubljene bitke u ratu polova.
Naslovna fotografija: instagram.com/mikutas
Brankica Milošević
