Rad na sebi je kopanje po kontejneru. I to je istina, dok ne otvoriš sve gnojne rane iz detinjstva i pustiš ih da iscure i dok ne skontaš da nikada ne završiš sa najtežim stvarima – oljuštiš jedan sloj kraste, ona curi neko vreme, a posle se ispostavi da ima još. I još. I ponovo. Dok ne shvatiš da ne treba da izlečiš krastu, nego da prihvatiš krastavost. Onda se istina o kopanju po kontejneru menja i postaje istina uviđanja. Da prethodno nije bilo kopanja po đubretu i suočavanja sa kojekakvim unutrašnjim gadostima, u datoj situaciji ne bi bila u stanju da posmatraš stvari iz šire perspektive (koju si usput stekla) i da se ne ljutiš na sebe što nisi sve počistila i što i dalje umeš da budeš glupa, pakosna, površna, lenja, nesvesna, istripovana, besna, ljubomorna – što nisi postala jedna super dobra osoba, koja je u svakom trenutku nepogrešivo super dobra. E, tu su prsle sve ambicije i sva sujeta i sva pozitivnost i tu nastupa prihvatanje – svojih slabosti, koje se možda nikakvim radom na sebi neće promeniti (zastrašujuća pomisao, nešto poput kletve za svakog naloženog njuejdžera). Tu dolazi pitanje – a šta ako nikada ne bude drugačije, ako nikada ne postanem najbolja verzija sebe? I jedini mogući odgovor – onda voliš sebe takvu kakva si i opraštaš sebi što nećeš biti bolja, jer si već dovoljno dobra – zato što si tru. Dobra si kad si istina. A kakva je ta istina, nije ničije da prosuđuje, pa ni tvoje. Samo gledaš, konstatuješ i prihvataš.
U, ala sam glupa! Dobro, pokušaću sledeći put da budem pametnija (i ne ponovim istu stvar, na isti način, u istoj situaciji – ne zaljubim se u luzera i paćenika, ne propustim očiglednu šansu za neki pomak, jer me mrzi da se cimam, ne budem brzopleta i naivna, kad znam s kim imam posla…), a onda sledeći put ne uspeš da budeš pametnija i umesto da se pospeš pepelom, isečeš vene, izbičuješ se i izsamokažnjavaš na ko zna koje (trebi svojstvene) uvrnute načine – kažeš sebi “a pa dobro, glupa sam”, pomiluješ se i poljubiš u rame i živiš posledice svoje gluposti. Ili – izsamokažnjavaš se na sve uvrnute načine i kažeš sebi “a pa dobro, mazohista sam i radije se kažnjavam, nego da pokušam da ne budem glupa”, pomaziš se i poljubiš i nastaviš da budeš glupa i mazohista. Jer to si ti. Ponekad se neriviraš što moraš da budeš ti i čini ti se da je mnogo lakše biti neko drugi, ali kad sve oduzmeš i sabereš, ne bi se ni sa kim menjala. To je znak integrisanosti, poznavanja i prihvatanja sebe.
Jung je rekao “Radije ću biti celovit, nego dobar.” A Jung je bio keva i tata-mata i znao je šta priča.
Izvor fotografija: instagram.com/mowoblog
Aleksina Đorđević
