Vaša glava je kao košnica, u kojoj se misli neprekidno roje i zuje, izazivajući osećanja, proživljavanja, senzacije i akcije, koje se odvijaju brzo i intenzivno. Ali vi nosite u sebi mesto tišine, koje retko pohađate, jer ste uvek zauzeti mislima, jer ste stalno zbog nečeg zabrinuti i usred rešavanja nekog problema, donošenja neke odluke, procenjivanja nekih okolnosti, napora da ostanete na visini nekog zadatka…
Kada ste poslednji put odvojili vreme samo za sebe, da se stvarno opustite, da ne radite ništa, da ne obraćate pažnju na zujanje košnice, da ne pokušavate da učestvujete, već da samo prisustvujete i posmatrate? Kada ste se poslednji put izdvojili, osamili, otišli u prirodu, isključujući uobičajene zvuke, prizore i sadržaje, stimulaciju na koju ste navikli? Kada ste poslednji put poslušali onaj savet o danu (ma i pola dana!) provedenom bez telefona i interneta?
Kada ste poslednji put zaronili u dubine svog srca i duše i povezali se duboko sa sobom? Možda je to bilo kad ste bili jako tužni i prolazili kroz bolan period, ali ne treba da čekate bol da vas primora da čujete svoju dušu. Ona je stalno prisutna i poručuje vašem umu da se malo isprazni, da se pročisti od opterećujućih misli i sadržaja, da isključi projektor i prestane da emituje slike iz svog scenarija vašeg života, da se otvori za opažanje i bivstvovanje u višoj svesti, za primanje informacija koje ne dolaze iz nekog uređaja ili od druge osobe. Vaš um žudi za tom tišinom, a vi treba da mu je omogućite, zapravo, treba redovono da ga priključujete na dušu i napajate ga iz tog izvora energije, a to se događa kada se umirite i utišate.
