A čijom glavom inače mislimo? Pa, to je vrlo zanimljivo pitanje, koje vredi razmotriti, jer šta ako zaista ne koristimo sopstveni mozak za razmišljanje, već samo vrtimo ogromnu količinu usvojenih informacija, koje nikad nismo preispitali i čiju istinitost nismo doveli u pitanje?
Brzina je način života, a za razmišljanje, za autentično korišćenje mozga, potrebno je da zastanemo, potreban je mir i vreme da o nečemu promislimo, a to nam nije na dnevnom rasporedu. Probavljamo sirove informacije, donosimo površne zaključke, osuđujemo i reagujemo bez razmišljanja – a uopšte i ne znamo da zapravo ne koristimo svoj mozak i da ne razmišljamo, jer nam se čini da samo to i radimo, da neprestano razmišljamo i da nam je glava puna kao košnica.
Naučeni smo da slušamo. Od malena nas podstiču da sedimo mirno i da slušamo, da odgovaramo samo kad nas pitaju i to ono što smo naučili da treba da kažemo, da izvršavamo uputstva i naređenja. Sistem tako funkcioniše, jer u sistemu jedna osoba ima posla sa dvadesetoro i tridesetoro dece i kako da izađe na kraj sa njima, ako oni nisu mirni i prilagođeni zahtevima sistema?
Svako ima u svom iskustvu i (lepom) sećanju onog nekog vrsnog pedagoga, posebnog učitelja, nastavnika ili profesora, koji je umeo da zainteresuje svako dete, koji je cenio postavljanje pitanja i podsticao razmišljanje svojom glavom svim sredstvima kojima je raspolagao. Svi su voleli takve pedagoge, ali nisu baš svi mogli da odgovore na njihove zahteve – mnoga deca su mnogo lakše reprodukovala naučeno gradivo, nego što su o njemu razmišljala toliko da im padne na pamet neko pitanje.
