Nedostaje je vam neko? Imate pravo na to. Nažalost imate. Nedostajanje je potpuno slobodno, bezgranično, bezuslovno. Ne prati nijedno pravilo, a ima svoja. Pravilo je da nam nedostaje najviše što nikada nećemo moći da vratimo. Pravilo je da najviše zaboli odsustvo osoba uz koje smo bili življi no sada, sada kada ih nema. Kroz nedostajanje koje se odnosi na druge, nedostaje nam nešto mnogo jače. Nedostajemo sami sebi, onakvi kakvi smo uz nekoga bili. Ako smo uz njih najviše i voleli sebe, najtežim ćemo suzama plakati za njima.
Ponekad slažem kako mi fali moja duga kosa pre par meseci skraćena. Lažem. Duga kosa mi je alibi, alibi za jedno nepovratno vreme, za neke otišle ljude. I kada ponovo bude bila duga, ponovo će mi faliti. Faliće mi u stvari jedno vreme u kome je ona bila duga. Vreme koje je nosilo ljude kojih se danas samo sećam. To što će jednom porasti, vidite, me ne teši. Rastom neće vratiti sve što sam jednom izgubila.
Neki od njih su podlegli, kao što ćemo svi jednom, biološkim zakonima. Došao im je kraj. Ili su oni došli kraju. Ne znam šta je tačnije. Imam nedostajanje da me o svemu uči, da me uči pravim pitanjima. Da, nedostajanje je učitelj. Nauči će vas svemu što je neophodno da biste ga preživeli.
Strošeno i prošlo
Životi onih koji za mrtvima ostaju ne staju u reči. Staju u osećanjima, u neizrecivom bolu. Staju u jednu raku. Život staje konačnim prestankom rada vitalnih organa. Dok neki životi staju kada pomenuti organi naših bližnjih odustanu i stanu. Život i smrt. Dva najveća ljudska daveža. Dva straha koji ne staju u reči. Staju u trenucima koje osećamo i koje na nama znanom jeziku, ipak bezuspešno, prevodimo. Jer smrt je ipak samo reč daleka od onog na šta se odnosi.
Drugi su, pak, živi iz mog života izašli. To što su živi ih ništa drukčijima ne čini od onih koji su jednom zauvek izdahnuli. Tu su. Ima ih. Biće ih. Ali nas skupa nikada više biti neće. Njihovom voljom, da je mojom ne bi mi nedostajali.
Od nekih je život odustao, neki su sami od života odustali, neki su odustali od mene, a nedostajanje je tu da me podseti kako ne smem da odustanem od sebe. Tu je da me uplaši. A, ja sam tu da nove ljude u život svoj ne pustam. I ako ih pustim, ne pratim ih svim srcem kao što sam jednom mogla neke da pratim, iz straha da mi to isto, već načeto srce, do kraja ne pojedu.
Ne odustajte ni vi. Ne žalite što više nemate sebe kakvi ste se ponajviše voleli, jer, vidite, možda ćete baš jednom sebi nedostajati onakvi kakvi ste baš sada bez svega onog što ne možete da vratite.
Na mojim je rukama još uvek po koja mrlja krvi onih koji su prestali da dišu, i svi noževi onih koji su me voljno napustili.
Nedostajanje je težine prolivene krvi, tu krv nosim na svojim rukama. Ruke koje su se hvatale za sve što prolazi i odlazi.
Izvori fotografija: tumblr.com
Elena Ederlezi svakako nije ono što drugi očekuju da bude, još je manje ono što očekuje od sebe same. Student filozofije, pisac, pesnik, siroti pesnik. Velika nezadovoljština, fascinirana Romima, opsednuta modom i kune se da je Niče živ sigurno bi ga smotala.
