Kroz život treba da se razvijaš i napreduješ – ako se zaustaviš i vrtiš u krug, onda stagniraš (ostaješ na istoj udaljenosti od centra), ili degradiraš (lagano se sve više udaljavaš od sebe). Kad si centrirana unutar same sebe, kad si u centru svog života, onda si kao planeta koja se okreće oko sebe, u ritmu svemira – pokrećeš se zajedno sa svojim centrom, ideš napred, a svemir se vrti oko tebe. I to ne znači ugađati sebi, biti sebičan, to znači pristajati na promene, prihvatiti ih, kretati se u ritmu života. Ionako ništa ne možeš da uhvatiš i zaustaviš, a da mu ne oduzmeš život, ili barem duh. Živeti i voleti je krajnje rizično i promene se stalno dešavaju, a mi smo dužni ne samo da ih preživljavamo, već da ih doživljavamo kao prirodne i dobrodošle pomake, koji nam pokazuju da u svom životu idemo u jedino mogućem pravcu – napred. A kad voljno i rado idemo napred, kad prihvatamo promene i postupamo u skladu sa njima, tada ostajemo centrirani u sebi, dok univerzum radi za nas.
Prihvati da neke stvari treba da se završe, prođu, odu – i pusti ih
Stavljajući sebe u centar svemira, nećeš moći da ne primetiš da nekim ljudima više nisi tako važna, ili da oni tebi to više nisu – ljudi i stvari dolaze kad je to potrebno i isto tako odlaze. Nikoga ne treba da zadržavaš i sputavaš, jer time ograničavaš samu sebe. Naravno da to nije lako, ali je potrebno i zdravo da pustiš prijatelje i neuspele veze, kao i da odbaciš loše navike, negativne misli, bolna osećanja. Osećanje krivice je najčvršći lanac kojim sebe vezujemo za ono što treba da pustimo da prođe, koji nas drži „raštimovane“ u neskladu sa svojim pravim mestom u svom životu. Sve što te truje – pusti. Neka ide, neka se vrati odakle je došlo, neka dođu nove stvari. Svaka promena je teška, ali ubeđenje da će ti život doneti dobre stvari koje su ti potrebne i koje će te oplemeniti, potrebna ti je više od bilo čega što već gubiš i što te zarobljava. Ti nisi i ne treba da budeš žrtva okolnosti, već biće kome univerzum donosi isceljenje i ispunjenje.
