Plačete nad SPSS-om. To je program pomoću koga uređujete podatke prilikom istraživanja. Trebalo bi da vam olakša život. Ali neeee, SPSS vam zagorčava život, dok i njega ne savladate i dok ne usvojite njegovu logiku. To vam je nešto kao psihološka administracija – nikome nije jasno šta je to, osim psiholozima. I kad se stvarno upustite u neko istraživanje i suočite se sa potrebom da ga standardizujete i ugurate u prihvatljive okvire merljivosti, SPSS je vaš nepohodni alat, kao drvoseči testera. Stičete administrativno psihološku profesionalnu deformaciju, koju primećuju svi oko vas, a vama to postaje standard.
Počinjete jasnije i bolje da komunicirate sa svima oko sebe, jer vidite sebe u ulozi psihologa koji pre svega ume da sluša. Uživljavate se, malo iz profesionalnog ponosa, a malo zbog toga što ste zaista talentovani slušač – to vam je obavezna predispozicija i znak da ćete biti dobar psiholog. Počinjete više da držite do svoje svesnosti, intuicije i senzibiliteta, jer vam je jasno da su to kvaliteti koje treba da razvijate i koji su vredni i precizni alati vašeg zanata. Sve vam je lakše da shvatite šta drugi misle, iako to ne govore, da čitate između redova i povezujete govor tela sa skrivenim emocijama i pošto bolje razumete druge, u stanju ste da im priđete tako da i oni bolje razumeju vas.
View this post on Instagram
Statistika – bauk sa kojim se svi studenti psihologije moraju suočiti. Svi je se plaše i svi moraju da je savladaju. Uostalom, to je nešto što vas povezuje sa svim studentima psihologije na svetu, kao i sa vašom klasom. To, i onaj profesor koji je definitivno luđi od svih i koji postoji samo zato da bi zagorčavao život studentima. Ali, to vam je zajedničko sa svim učenicima i studentima svih škola i fakulteta na svetu.
Počinjete udžbenike da posmatrate kao korisne priručnike i ne želite da ih prosledite drugima, da ih bacite ili simbolično zapalite (kao što ste možda uradili – ili barem želeli da uradite – sa nekim udžbenicima iz srednje škole). Čuvate ih, jer će vam biti potrebni. Da se podsetite nekih stvari, da proverite sebe, da se uverite da ste nešto uradili kako treba. I naravno, za samodijagnostikovanje.
Onaj predmet koji obožavate, uprkos profesoru koji nije baš na visini (ili je baš onaj koji vam zagorčava život), kao i onaj profesor koji je pravi svetac među profesorima i koga generacije studenata prosto obožavaju, jer od svog predmeta (dosadnog, teškog, nezanimljivog) pravi inicijaciju za buđenje, održavanje i prenošenje psihološke baklje.
Naslovna fotografija: instagram.com/noo.art_
Brankica Milošević
