Starije generacije (iz vremena pre mobilnih telefona i interneta) imaju neko svoje vreme koje je bilo drugačije i u kome je sve bilo bolje. Ali i generacije koje su bile starije dok su oni bili mladi, imale su to isto – vreme u kome je sve bilo bolje, stvarnije, temeljnije, solidnije, istinitije. Život se ubrzava i subjektivno i objektivno, a tehnologija izlazi u susret tom ubrzanju – ona ga ne uslovljava, već prati. Neopravdano je prebacivati mladima da su razmaženi, lenji, sebični, zato što koriste sve moguće olakšice i prečice koje im tehnologija omogućava. Osim toga, ono što prepoznajemo kao razmaženost, lenjost i sebičnost, odlika je svake mladosti koja se odvija u bezbednim uslovima, bez pritiska preranog odrastanja i preuzmanja životnih odgovornosti. Ako spava do podneva neko ko je legao u zoru, on nije lenština, nego je umoran. Mladi treba da imaju drugačije obaveze od starijih i da svoje polje odgovornosti i nadležnosti proširuju postepeno, odrastajući i sazrevajući. Nema tehnike koja će ih u tome sprečiti, ako imaju odgovarajuću podršku i vođstvo.
Oni su lenji
Stariji uvek misle da su mladi lenji. Možda nisu imali prilike da lenstvuju onda kad je njima pripadalo kratko doba mašte i bezbrižnosti? Neko možda voli da zaboravlja, ali ja volim da pamtim sve. I dobro se sećam koliko je dokolica bila dragocena i onda kad je bilo u izobilju i onda kad je postala luksuz za kojim čeznem. Dečiji posao je igra. Kroz igru, deca otvaraju svoje potencijale, povezuju se sa svojim bićem i dobijaju vođstvo koje će u njima ostati snažno i precizno i ako sva druga podrška i usmerenje izostanu. Mladi čine isto to, na malo drugi način. Oni se igraju dok provode vreme na internetu, gledaju filmove, serije, komuniciraju sa prijateljima na društvenim mrežama, deleći sadržaje koji su za njih zabavni, kul i duhoviti. I odraslima je potrebno da se igraju. Zato što se proces sazrevanja, integracije i duhovnog razvoja ne zaustavlja – on traje i zahteva da ponekad odbacimo sve obaveze, da otkačimo svako sidro koje nas drži ukotvljeno u realnosti i da se predamo mašti, zabavi, dokolici. Ponekad moramo da “gubimo vreme” da bismo dobili širinu duha i percepcije.
