Stereotipi su nastali zato što se odnose na veliki broj ljudi – mnoge žene zaista loše parkiraju i nemaju dobru procenu kad voze u „rikverc“, mnogi muškarci jesu površni i zanima ih jedino seks… Ali, kada je u pitanju emotivnost, ne možemo da prebacimo muškarcima da nisu dovoljno emotivni, senzitivni, osetljivi – mnogi jesu, baš kao što su i mnoge žene. Ipak, najviše nesuglasica i sukoba u odnosima nastaje zbog toga što su muškarci uglavnom naučeni da zadržavaju za sebe to kako se stvarno osećaju i da ne vole da se „ogoljavaju“ nastojeći uporno da ostave utisak, da ostvare u očima partnerke sliku koju imaju sami o sebi.
Ponekad su potrebne godine da se barijere prevaziđu, da muškarac shvati da mu je u vezi sve bolje i udobnije što je otvoreniji i da je zaista prihvaćen takav kakav je, i pre svega – da je odavno „provaljen“ jer njegova partnerka nema nikakvu sliku o njemu, ona ga dobro poznaje i zna njegove mane i slabosti, iako on zamišlja da ona ima neku predstavu o njemu i upinje se da je održi.
A ponekad ni godine nisu dovoljne da muškarac spusti gard, da izađe iz svog oklopa i da bez ustezanja izražava svoja osećanja.
Muškarac koji ne može da iskomunicira i izrazi ono što oseća, ne može da podeli sa partnerkom ni svoje misli, svoje strahove i nadanja, ni da se osloni na nju i zatraži podršku i razumevanje kad se oseća loše. Misli, osećanja i stanja idu zajedno i ključna su oblast partnerske komunikacije. Kad je muškarac uporno zatvoren – koliko god ga ti dobro i tačno čitala – dosadiće ti da nikad ne dobijaš povratnu informaciju, da uvek moraš da ga „otvaraš“ oprezno i taktično, da postupaš sa njim kao da je poseban slučaj, a ne osoba sa kojom možeš neposredno i bez razmišljanja o posledicama da razgovaraš o svemu.
