Stid je emocija koja nam nanosi više unutrašnje štete od osećanja krivice, kažu savremeni psiholozi. Ovo osećanje može biti kratkotrajno, kad “ispadnemo” glupi pred drugima, ali može biti i trajno, možemo se generalno stideti sebe i osećati da nismo adekvatni, da se ne uklapamo i da nismo prihvaćeni. Tako postaje deo slike o sebi i trajno nas sputava u samoaktualizaciji.
Stručnjaci su krajem dvadesetog veka počeli da se potrobnije bave proučavanjem ovog osećanja i utvrdili su da dugotrajan stid ima veliku ulogu u formiranju socijalnih fobija, problema sa ishranom, razvoja agresivnog ponašanja i drugih poremećaja u ponašanju.
Zašto je stid razorniji od osećanja krivice, za našu unutrašnju strukturu?
Krivica prati osećaj da smo nešto pogrešno uradili, a hroničan osećaj stida ide uz ubeđenje da smo mi sami – pogrešni.
Osećanje krivice možemo razrešiti iskupljivanjem, popravljanjem onoga što smo pogrešili, ili uviđanjem da neko prebacuje na nas odgovornost koja nam ne pripada, nastojeći da izazove u nama osećanje krivice. Ali stid ne možemo da izdvojimo i da ga razrešimo na sličan način, jer prožima sve delove naše ličnosti i stvara nam trajnu neprijatnost zbog sebe, zbog onog što jesmo. Osoba koja se stidi sebe ne može da se oseća dobro u svojoj koži, želi da bude neko drugi, pokušava da pobegne od sebe i da se reši neprekidnog unutrašnjeg bola, uglavnom na razne destruktivne načine.
Osobe koje pate od hroničnog stida, najčešće posežu za perfekcionizmom, povlačenjem u sebe, ali i odbranom u vidu agresivnog napadanja drugih, “uzvraćanja” ljutnjom, uvredama, nasiljem.
Kao mehanizam ublažavanja bola izazvanog stidom, perfekcionizam se prepoznaje kao opsesivan napor oko postizanja savršenstva u svemu, kako bi sramotne situacije bile izbegnute i osujećene – ako sve uradimo savršeno, maksimalno, tačno, uredno, temeljno, detaljno, nećemo doći u situaciju da se stidimo zbog sebe. Ovo oduzima ogromno mnogo energije i donosi frustraciju, jer – nije moguće. Ljudsko ponašanje i akcije nisu savršeni, greške su deo našeg ličnog razvoje i napretka. Osim toga, perfekcionizam od nas čini teške osobe, nezgodne za saradnju, kritičare koji stalno zahtevaju nemoguće i nikada nisu ničim zadovoljni.
