Hot topics

4 super načina da se zabaviš u samoizolaciji – na mobilnom telefonu

5 Gum i WANNABE MAGAZINE vas pozivaju da nam ispričate kako ste ostvarili svoj najveći san!

#musthave: Torbe koje volimo ove sezone

Najbolje bob frizure: Inspiracija za prvu sledeću posetu frizeru!

#trèschic ideje kako da nosiš trenerku ovog proleća

Može li dnevnik zahvalnosti zaista da unapredi tvoje mentalno zdravlje?

Novo na Netflixu: Šta ćemo gledati u aprilu?

12 virtuelnih tura kroz muzeje koje moraš da posetiš

#homeworkout: Top 7 Instagram profila zbog kojih ćeš zavoleti vežbanje kod kuće

Kako da prihvatiš i zavoliš svoje telo

1/2

Stid je emocija koja nam nanosi više unutrašnje štete od osećanja krivice, kažu savremeni psiholozi. Ovo osećanje može biti kratkotrajno, kad “ispadnemo” glupi pred drugima, ali može biti i trajno, možemo se generalno stideti sebe i osećati da nismo adekvatni, da se ne uklapamo i da nismo prihvaćeni. Tako postaje deo slike o sebi i trajno nas sputava u samoaktualizaciji.

Stručnjaci su krajem dvadesetog veka počeli da se potrobnije bave proučavanjem ovog osećanja i utvrdili su da dugotrajan stid ima veliku ulogu u formiranju socijalnih fobija, problema sa ishranom, razvoja agresivnog ponašanja i drugih poremećaja u ponašanju.

Zašto je stid razorniji od osećanja krivice, za našu unutrašnju strukturu?

Krivica prati osećaj da smo nešto pogrešno uradili, a hroničan osećaj stida ide uz ubeđenje da smo mi sami – pogrešni.

Osećanje krivice možemo razrešiti iskupljivanjem, popravljanjem onoga što smo pogrešili, ili uviđanjem da neko prebacuje na nas odgovornost koja nam ne pripada, nastojeći da izazove u nama osećanje krivice. Ali stid ne možemo da izdvojimo i da ga razrešimo na sličan način, jer prožima sve delove naše ličnosti i stvara nam trajnu neprijatnost zbog sebe, zbog onog što jesmo. Osoba koja se stidi sebe ne može da se oseća dobro u svojoj koži, želi da bude neko drugi, pokušava da pobegne od sebe i da se reši neprekidnog unutrašnjeg bola, uglavnom na razne destruktivne načine.

Osobe koje pate od hroničnog stida, najčešće posežu za perfekcionizmom, povlačenjem u sebe, ali i odbranom u vidu agresivnog napadanja drugih, “uzvraćanja” ljutnjom, uvredama, nasiljem.

Kao mehanizam ublažavanja bola izazvanog stidom, perfekcionizam se prepoznaje kao opsesivan napor oko postizanja savršenstva u svemu, kako bi sramotne situacije bile izbegnute i osujećene – ako sve uradimo savršeno, maksimalno, tačno, uredno, temeljno, detaljno, nećemo doći u situaciju da se stidimo zbog sebe. Ovo oduzima ogromno mnogo energije i donosi frustraciju, jer – nije moguće. Ljudsko ponašanje i akcije nisu savršeni, greške su deo našeg ličnog razvoje i napretka. Osim toga, perfekcionizam od nas čini teške osobe, nezgodne za saradnju, kritičare koji stalno zahtevaju nemoguće i nikada nisu ničim zadovoljni.

Editors choice