“Sve mi diraj, al’ omiljeni par cipela Manolo Blahnik mi ne diraj!”, moglo bi se podvesti pod nepisana pravila kada su žene u pitanju ili bar onaj deo srećnica koje sebi mogu da priušte ovakav ukras na nogama. Ko god se odluči da život posveti stvaranju, posebno nečeg tako elegantnog i delikatnog kao što su ženske cipele, svestan je da ga čeka trnovit put do uspeha prepun izazova i odricanja, ali i kreacije i maštanja.
Manolov (Manolo Blahnik) život oduvek je bio posebna i nesvakidašnja priča, te nije iznenađujuće da je odabrao put kojim se ređe ide. Kao i mnogi drugi umetnici koji drže do integriteta, i Manolo se izvinio roditeljima i njihovim ambicijama da postane diplomata i napustio Ženevski univerzitet pravnih i političkih nauka da bi otišao u Pariz da studira istoriju umetnosti. Manolo je kao svoju odskočnu dasku odabrao mali butik u blizini čuvenog pariskog kvarta San Žerman de Pre, gde je radio tokom studija jedva sastavljajući kraj sa krajem. Tražeći se u međuprostoru između književnosti, filma i umetnosti, Manolo je, malo po malo, počeo da skicira svoje modele prenoseći svoje dizajnerske vizije na papir.
Ljubav prema umetnosti i modi nasledio je od majke, koja je i sama pokušavala da pravi espadrile koje je viđala po modnim časopisima. Volela je da u slobodno vreme kroji odeću i kreira obuću, što je za Manola bio prvi korak da uz nju otkrije svoj talenat. Manolo je odrastao na Kanarskim ostrvima, na porodičnoj plantaži banana, blizu mora i daleko od grada. Za svoje detinjstvo kaže da je to bio svojevrsni raj, što je i te kako uticalo na razvoj njegovog slobodnog duha, nepresušnih izvora inspiracije i stalne potrebe za stvaranjem i usavršavanjem. Posle dugogodišnjeg boravka u Parizu i početničkih, uglavnom neuspelih, pokušaja modnog dizajna, Manolo odlazi u London, gde započinje ozbiljnu karijeru kao dizajner ženske obuće.
Prva koja mu je ukazala poštovanje na njegov izrazit talenat za dizajn cipela bila je nekadašnja modna urednica američkog izdanja časopisa “Vogue”, Dajana Virland (Diana Veerland). Ona je Manolu dala vetar u leđa da se okrene kreiranju isključivo elegantne ženske obuće, kojom je ubrzo osvojio dame holivudske i evropske glumačke elite sedamdesetih. Ono što je najviše privuklo pažnju žena bio je Manolov povratak klasičnom dizajnu i “stiletto” štikli koja je u to vreme zanemarena zarad platformi. Klasika se i posle višedecenijskog rada i menjanja trendova pokazala kao pravac koji nikad neće izaći iz mode, pogotovo ako se dorađuje i obogaćuje detaljima i novinama.
Ubrzo po početku karijere, Manolo kupuje butik “Zapata” u Londonu u kojem počinje da prodaje svoju obuću i usput marljivo izučava težak zanat pravljenja dobrih, udobnih cipela. Sve posle toga je, kako kažu, istorija. Manolu je trebalo dobrih deset godina da potpuno izuči kompletan proces izrade obuće, ali je vredelo, jer je on jedini dizajner cipela danas koji može da se pohvali da sam pravi svaki model koji osmisli od crteža, preko izrade kalupa, do finalnog proizvoda. Mnogi koji su imali prilike da sarađuju sa njim tvrde da je veliki detaljista i perfekcionista. Do te mere je posvećen osmišljavanju novih modela ženske obuće da je 2006. godine napravio i čuvene cipele bez štikle. Kako kaže, inspiracije mu nikada do sada nije ponestalo.
Osim što je najuspešniji dizajner cipela na svetu, Manolo je i sve ove godine ostao nezavisan u poslu, što je za njega izuzetno važno, pre svega zato što ne želi da njegove kreacije trpe bilo čiji pritisak ili uticaj. Ne voli velike kompanije, gde ima previše zaposlenih, a istinski se malo radi. Veruje da ima dovoljno kvalitetan proizvod koji ljudi prepoznaju i time se rukovodi. Kaže da ljudi cene njegovu iskrenost i istrajnost, što mu je značajan podsticaj za sve u životu.
Prethodne tekstove iz serijala “Stil moćnih ljudi” možete pročitati ovde.
Maša Lopičić je diplomirani filolog i novinar. Ljubitelj knjiga, filmova, pasa i visečasovnog kafenisanja s prijateljima. Vizionar i večiti borac protiv vetrenjača i nepravde.