Devetnaestogodišnja studentkinja modnog dizajna iz Pensilvanije, sada svetski poznata džez pevačica i kantautorka, Melodi Gardo (Melody Gardot) nikada ne bi pronašla sebe i smisao svog života da jednog novembarskog popodneva 2003. godine nije sela na bicikl i na nesreću podletela pod džip, čiji je vozač proleteo kroz crveno svetlo. Zvuči otrcano, ali njena priča zaista je primer sreće u nesreći. Izgledalo je da će teška saobraćajna nesreća zauvek onesposobiti mladu Melodi, koja je uvek odskakala od većine talentom, interesovanjima i idejama. Potpuno atipična američka tinejdžerka, u koju su svi bližnji polagali nade da će da napravi nešto posebno i značajno, ostala je prikovana za krevet sa teškim povredama kičme, polomljenom karlicom i teškim povredama glave, zbog kojih i danas ima problema i sa kratkoročnim i sa dugoročnim pamćenjem.
Život nam postaje vredniji kada smo na ivici da ga izgubimo
Posle tragedije koja ju je snašla, Melodi je znala da mora da odabere između života i oporavka i predaje bolovima i fizičkoj nemoći. U početku je mislila da neće izdržati napore, a bogami ni bolove koji su iz dana u dan postajali gotovo nepodnošljivi. Mislila je da joj sa 19 godina život tek počinje, a izgledalo je kao da se sve ruši i da je gotovo. Najteže je bilo naći snage i volje za prve korake ka oporavku. Morala je ponovo da uči da priča, da hoda, da pere zube, da čita. Zapravo, morala je da počne život iz početka. Nakon godinu dana nepomičnog ležanja u krevetu, počela je sa dugom terapijom koja ju je ponovo digla na noge. Sastavni deo terapije i glavna motivacija bila je muzika.
Fizičku nemoć zamenile su kreativna snaga i muzika
Da bi um nadvladao nesnosne bolove i naporne fizikalne terapije, lekari su predložili Melodi da se fokusira na svoj unutrašnji svet, da razmišlja o sebi kao da nema telo i da pokuša duhom da nadvlada fizičke posledice udesa. Jednog dana jedan od njenih lekara pitao ju je šta je radila u slobodno vreme kao student, i kada je saznao da je svirala u piano barovima i pevala džez, odmah joj je rekao da je to najbolja terapija za nju i da što se više bude bavila muzikom, a ne svojim oslabljenim telom i ograničenim mogućnostima, to će terapija biti brža i uspešnija. U svoj toj agoniji Melodi je imala i neuroloških problema. Niko nije verovao da će uspeti da se oporavi, a kamoli da će dve godine kasnije postati jedna od najuvaženijih džez kompozitorki i pevačica mlade generacije.
Melodi hoda uz pomoć štapa i nosi naočare za sunce jer je osetljiva na svetlost
Do udesa Melodi nikada nije muziku shvatala ozbiljno. To joj je više bio divan hobi u kojem je uživala i koji joj je išao od ruke. Međutim, dok je ležala u bolnicama i vukla se po lekarima jedini spas od ludila bila je muzika. Melodi je veoma dobro svirala klavir, a u bolnici je ležeći naučila da svira i gitaru i da komponuje. Njen neurolog smatrao je da je to najbolja terapija i vežba za njen mozak, kao i za očuvanje zdravog razuma. U bolnici je počela da piše pesme koje su 2005. godine izdate po nazivom “Some Lessons: The Bedroom Sessions”. Nije dugo trebalo da je primete veliki izdavači, te sa svojih 27 godina Melodi ima već tri studijska albuma i jednu Grammy nominaciju. Sebe smatra građaninom sveta, pa nije ni čudo što je u Francuskoj popularnija nego kod svoje kuće, koju, kako kaže, najmanje oseća svojom, kao da tu nikada nije ni pripadala. Njen poslednji album “Absence” odveo ju je u Južnu Ameriku. To iskustvo usmerilo je nju i njenu muziku u malo drugačijem pravcu, ali se Melodi u tome sasvim dobro snalazi.
Sa snimanja za novi album
Prethodne tekstove iz serijala “Stil moćnih ljudi” možete pročitati ovde.
Maša Lopičić je diplomirani filolog i novinar. Ljubitelj knjiga, filmova, pasa i visečasovnog kafenisanja s prijateljima. Vizionar i večiti borac protiv vetrenjača i nepravde.
