Rikardo Semler (Ricardo Semler) jedan je od retkih izvršnih direktora velike kompanije kome se “rukovođenje bez kontrole” višestruko isplatilo. Kompanija “Semco”, koju je nasledio od oca, procvetala je otkako je Semler iz korena promenio kompanijska pravila. Kada je preuzeo “Semco” od oca 1982. godine, kompanija je zarađivala oko četiri miliona američkih dolara godišnje. U 2003. godini Semlerova kompanija ostvarila je rekordni rast, s obzirom na to da je godišnja zarada kompanije dostigla 212 miliona dolara, a sve to zahvaljujući eksperimentalnim metodama rukovođenja i primenom alternativnog pristupa poslu i zaposlenima.
Vodeći se filozofijom zasnovanom na stanovištu da je “korporativna opresija” kontraproduktivna, Semler se još kao devetnaestogodišnji mladić oštro suprotstavljao svom ocu koji nije odustajao od ustaljenih metoda menadžmenta, koje su njegovom sinu delovale kao glavna kočnica razvoja i uspeha. “Semco” je u to vreme bila kompanija koja je uglavnom poslovala sa brodogradilištima, pretežno proizvodeći pumpe za brodove. Mladom Rikardu se nikako nije dopadalo to što je kompanija bila usmerena samo na jednu vrstu proizvodnje, jer je smatrao da “Semco” može da ima mnogo više proizvoda, a samim tim, i daleko veću zaradu.
Kada je napunio 21 godinu, otac mu je predao rukovodstvo nad kompanijom verujući da će Rikardo posustati u sprovođenju svojih radikalnih ideja, ali slaba vajda. Rikardo Semler jedva je dočekao da sprovede svoje teorije u delo, a počeo je tako što je iz kompanije otpustio više od pola menadžmenta, većinu očevih prijatelja, i sve sekretarice. Njegova vizija je bila jednostavna i ispostavila se kao uspešan recept za biznis. Oslobađanje od formalnosti, kao što su striktna pravila ponašanja, oblačenja i komuniciranja sa rukovodiocima, bilo je ključno da se svi zaposleni ujedine oko ideja i stvaranja, što je i bila jedina suština Semlerovih nesvakidašnjih reformi.
Preusmerivši svoju pažnju na radnike, koji su pokretač čitave proizvodnje i od kojih poslovanje kompanije direktno zavisi, Semler je uspostavio odnos sa zaposlenima koji su do tada bili tretirani kao nevažne, sitne ribe. Ne samo da je dobio poštovanje i poverenje svojih radnika, već ih je stimulisao da doprinose radu svojim idejama za poboljšanje proizvodnje i razvijanje novih proizvoda usmerenih na specifične industrije. Drugim rečima, preneo je veliki deo odgovornosti na same zaposlene što ih je podstaklo da se sasvim drugačije odnose prema poslu, organizaciji i donošenju odluka u okviru kompanije, u čemu su počeli direktno da učestvuju. Osim toga, sami su određivali svoje plate, birali rukovodioce i osmišljali strategije.
Ne odstupajući od svojih šest principa, koji su danas prerasli u sistem rukovođenja na kojem mu svi zavide, Rikardo Semler je dokazao da se dobri rezultati mogu ostvariti bez autokratije, bespotrebnih formalnosti i uz dovoljnu dozu slobode u radu. Ovo je njegov čuveni recept zbog kojeg je proglašen jednim od najuspešnijih svetskih menadžera:
– Ne proširuj posao, ako za to ne postoji stvarna potreba;
– Nikada ne prestaj da razmišljaš kao početnik;
– Ne budi dadilja svojim zaposlenima;
– Dopusti da talenat sam pronađe svoje mesto;
– Odlučuj brzo i bez prikrivanja;
– Delegiraj što više, jer ne možeš sve da uradiš sam.
Izvori fotografija: img.getglue.com, mb.cision.com, 0.static.wix.com, obviousmag.org, static.etrend.sk
Prethodne tekstove iz serijala “Stil moćnih ljudi” možete pročitati ovde.
Maša Lopičić je diplomirani filolog i novinar. Ljubitelj knjiga, filmova, pasa i visečasovnog kafenisanja s prijateljima. Vizionar i večiti borac protiv vetrenjača i nepravde.