Al’ čovek najčešće laže sebe kad mu tako godi, a meni je onda verovatno godilo da ostanem sa kime sam i bila (o obmanama koje upućujemo sami sebi već sam u jednom od prethodnih tekstova pisala). Tako sam i ja, slepac slepi, poverovala jedino onome što sam mislila da jeste bez sebi dozvoljene mogućnosti da razmislim o odgovoru koje nalaže pitanje mog sagovornika.
Odgovor je bio prost: Gde ima sumnje ima dima, gde ima dima ima i vatre, a gde ima vatre nema mira.
Ko vidi ono što želi, ne vidi u stvari ništa
Danas, sa neke distance, sve je nekako došlo u obzir, pa je i to “što si sa njim kad mu tako malo veruješ” dobilo smisla.
Da. Zašto smo sa ljudima koji nam ne ulivaju poverenje? Zar kvalitet jednog spoja između dva bića ne zavisi zapravo od ogromnog poverenja?
