Da se razumemo, apsolutno poverenje ne postoji. Pa ni sebi ne smeš da veruješ. Ali, ono, zar nije finije u jednoj vezi kada znaš da je Pavle milion posto stvarno kod ortaka ili da se kod istog trenutno ne razvija plan kako da te lakše ostavi?
Recimo da niko nikada badava nije u nekoga posumnjao. I recimo još kako verujem da čovek u sebi još uvek ima neke životinjske sposobnosti pomoću kojih može da oseti opasnost, a da je i ne vidi. Mada, zaljubljenom čoveku možeš slobodno pokloniti labradora i štap. Ništa ti taj ne vidi, verujte mi. Tu se onda razvije ono šesto čulo usklađeno sa eventualnim nedostatkom poverenja u vidu da isti potvrdi ili odagna.
Veza je za mene i dalje sinonim za spokoj. Ne mislim da sam po tom pitanju pusti idealista, mislim samo da još niko sreću nije stigao tamo gde za njome k’o bez glave juri, niti je ko u pravoj vezi ukoliko ne veruje partneru.
Još uvek je misterija zašto u takvim vezama, bez betonskog ili bar zadovoljavajućeg poverenja, ostajemo.
Ko je takav srećan?
Ja nikada nisam uspela da budem.
Elena Ederlezi svakako nije ono što drugi očekuju da bude, još je manje ono što očekuje od sebe same. Student filozofije, pisac, pesnik, siroti pesnik. Velika nezadovoljština, fascinirana Romima, opsednuta modom i kune se da je Niče živ sigurno bi ga smotala.
