Petnaesti Arsenal fest u Kragujevcu bio je spektakularan, kao što su najave obećavale. Doživljaj je na površini bio pun naboja i sjajnih izvođača, uz odličnu organizaciju.
Na dubljem nivou, onom ličnom, petnaesti Arsenal je značio mnogo više. Festival je porastao i osamostalio se, a oni koji od početka prate taj razvoj su takođe 15 godina stariji, iskusniji, samostalniji. Iz perspektive nekog ko već više od decenije vodi maloletnu decu, svoju i tuđu, po festivalima i koncertima, vidljivi spektakl je tek tanušna glazura preko svih tih godina zajedničkog odrastanja.
Petnaesti Arsenal – Massive Attack statement
View this post on Instagram
Matorci na sceni, matorci u publici naokolo, a između omladina. Ona koju smo odgajili uz kvalitetnu muziku i koja je bila totalno oduševljena, najvećim i najsadržajnijim koncertom koji su ikada videli (za svojih dvadesetak godina), osim ako nisu išli na Rammstein.
Ugurala sam se u gužvu pred binom, među omladinu. Da budem što bliže, da bih što bolje upila energiju sa scene. A onda me ta energija oduvala, toliko da mi nije bilo dobro. Povukla sam se nazad među stariji svet koji je čuvao leđa deci. Tu pripadam. Ok, pozicije se menjaju u različitim životnim fazama, nisam više za prve redove. A ni za treće. Potresni snimci koji su pratili svirku, stvarno su me uznemirili. Nisam bila spremna na to, došla sam da se predam muzici i da pronađem u njoj onu vibraciju sa kojom rezonira moj emocionalni svet, koji me nadahnjuje.
Nisam htela društveno-politički angažman, htela sam oslobađanje od realnosti. Ne mora da bude teško sve vreme. Dobro, možda bi trebalo da pređem na tamburaše, pa da mi konji koji jure budu najemotivnija slika u glavi. Massive je bio masivna izjava o bolnoj i poremećenoj realnosti, umetnički koncept za koji više nemam stomak. Ali deci je probudio apetit i tako i treba da bude. Odlično, rispekt i neka, hvala. Idem da nađem neki digestiv.
Ida preslatka Prester – carica Univerzuma
View this post on Instagram
Pronašla sam lek na Gardenu. Ida Prester je priredila najšarmantiji šou ikada! Lagana, nepretenciozna, slatka, zabavna, topla, beskrajno harizmatična, protočno komunikativna. Luda na onaj inspirativan i pozitivan način, koji toliko volim. U mom sistemu vrednosti „otkačena“ i „luda“ su najveći komplimenti koje zaslužuje samo inspirativna autentičnost. Ida je čudo, jer je tako prirodna, svoja, prepuna duha i jasnoće, neopterećena duhovnim i intelektualnim pretenzijama. Njena energija teče poput bistrog potoka, veselo skakuće brzacima, vrtloži se u osvežavajućim virovima i apsolutno je magična.
Sve nas je zavela i očarala, svojom jednostavnom, istinitom i duhovitom poetikom. Svi smo je obožavali, osim obezbeđenja, koje se hvatalo za glavu kad je sišla sa scene i popela se na ogradu koja je deli od publike. Kakva smelost i kakva vitalnost! Devojke su je držale sve vreme, a ona je balansirajući kao ptica na žici poletno cvrkutala svoje pesme, šaleći se usput.
Ida ima mladu publiku, devojke znaju sve tekstove i pevaju sa njom – uključujući i moju ćerku. Ali ona zna i peva sve Vranjkovićeve pesme, i Marčelove i Stereo Bananine, pored svega ostalog. Sto puta me već iznenadila svojom kulturnom širinom. A što li se čudim? Vodila sam je od malena na muzičke festivale koji upravo prezentuju tu kulturnu širinu. Petnaesti Arsenal je u tom smislu, kao i u svakom drugom opravdao očekivanja i ponudio malo više.
Da li sam se osećala matoro i prevaziđeno? Ne, osećala sam se kao da mogu da skočim na ogradu i zacvrkućem, samo sam znala da ograda to ne bi izdržala.
Hvala ti Ida, carice Univerzuma zrelih devojčica!
Nikola Vranjković za kraj
View this post on Instagram
Na kraju prvog dana, na Gardenu su ostali samo najotporniji fanovi, koji su strpljivo čekali da se kompleksna postavka poređa po sceni i proradi. I onda je meditacija počela. Ali ja nisam bila spremna za takvu promenu brzine i frekvencije nakon Ide. Kao što reče moja ćerka, koja apsolutno obožava Vranjkovića, njega ne treba slušati na festivalu. Nego lepo dođeš na njegov koncert u nekom klubu, sedneš i prepustiš se. Pa malo ustaneš i nastaviš meditaciju u pokretu uz neke brže stvari.
Ovogodišnji dobitnik nagrade „Mikica Zdravković“, koju za izuzetan doprinos muzičkoj i kulturnoj sceni Srbije i regiona dodeljuje Arsenal Fest i višedecenijski dobitnik naše ljubavi i poštovanja, nastavio je bez nas. Trebalo je voziti nazad, ka svitanju.
Petnaesti Arsenal – Mongolski ratnici svetlosti na sceni
View this post on Instagram
Dakle, gurnula sam sebe daleko van granica svoje zone komfora kad sam rešila da i sledeće večeri vozim do Kragujevca i nazad. U nekim godinama to prestaje da bude najjednostavnija stvar na svetu. Time hoću da kažem koliko sam bila rešena da ne propustim jedinstvenu priliku da čujem svoje omiljene ratnike svetlosti uživo. Kontam da je starija populacija (pola publike) došla iz radoznalosti – da vidi kakav je to The Hu, koji nije The Who. Mladi fanovi su se, naravno, nagurali ispred scene. Negde su i šutku napravili, čula sam posle.
Mudro sam se držala svog mesta među matorcima – sa strane, na obodu gomile – i provela se najbolje na svetu. Žestoki Mongolci, sa svojim tradicionalnim instrumentima, uzbudljivim ritmovima i pevanjem koje otvara čakre, pružili su mi baš ono što mi je bilo potrebno. Oslobađanje.
Prvo, oslobađanje od poetike. Kako su divne reči koje ne razumem! Pevali su neke pesme i na engleskom, ali mnogo mi se više sviđaju one uz koje se samo derem „aaa“ i „uuuu“ i „ooooo“ iz sveg glasa. Ili skačem i vičem „hu, hu, hu, hu“. I, eventualno, „juve, juve, ju“.
Šta to znači za mene, šta ja osećam, šta me raduje i uzbuđuje – šta me briga? Što mora sve da se artikuliše da bi imalo smisla? Koliko god cenila poeziju u muzici, toliko cenim i same tonove, koji pronalaze sopstvene puteve do mog bića. I usput pokreću struju u mom telu. The Hu su uradili za mene ono što nikad nikakav hevi metal nije mogao, jer ga je sprečavala sladunjava poetika. Oni su jedno od mojih novijih otkrića i stvarno nisam očekivala da ću ih videti na nekom domaćem festivalu. U tom smislu, petnaesti Arsenal je uradio za mene prilično sve što i svaki prethodni – pružio mi je trenutke telesnog, mentalnog i emocionalnog oslobađanja uz neke raspamećujuće, zabavne i uzbudljive sadržaje.
Sigurna sam da su i svi ostali to doživljavali sva tri dana i nadam se da će za petnaest godina ceniti svoje široko kulturno iskustvo.
Pročitajte i ovo: Arsenal fest – iz perspektive stare ljubavi
Aleksina Đorđević
