Ova narodna mudrost, smišljena da nas okuraži pred životnim izazovima, da očeliči našu sposobnost suočavanja sa neumitnim, dajući nam 50 posto šanse da se izvučemo sa 100 posto dobiti, nije navedena cela. Ima ona jedan neprijatan nastavak, koji očekivanu dobit umanjuje – barem 50 posto.
Jer, što te ne ubije, to te ojača – ako te ne osakati.
To je realno.
Činjenica da smo iz nečeg što je moglo da nas ubije izašli živi, trebalo bi da zadovoljava onih 50, od očekivanih 100 posto dobiti.
Činjenica da treba da živimo osakaćeni, može da pojede i sto posto naše zahvalnosti što smo pretekli i spremnosti da nastavimo dalje.
Činjenica da postoje ljudi koji zaista prežive i ostanu osakaćeni i iz toga izvuku 200 posto dobiti, pronađu snagu i volju da nastave na nov način, prilagode se, postanu primeri i heroji, iako im je namera bila samo da iskoriste sve mogućnosti da poboljšaju svoj položaj, treba da nas postidi do koske, ako sakaćenjem smatramo bilo šta manje od sakaćenja.
Ne znamo, međutim, koliko smo stabilni i snažni dok nešto ne pokuša da nas ubije.
Životne situacije i okolnosti imaju različite perfidne zahvate kojima nas uvežu u čvor, tako da pomislimo da se ni Hudini ne bi otpetljao.
Potpuno je nemoguće voziti slalom toliko dugo i toliko vešto, da izbegnemo svaki pad, sudar i lomljenje. Ali iskustvo nas nauči da padamo, da se sklupčamo i zaštitimo glavu kad ne možemo da izbegnemo sudar, da zarastemo kad se polomimo i da odgovorno sprovedemo rehabilitaciju.
To je onaj deo o jačanju.
Nismo svi u stanju da sve preživimo i da pronađemo neotkrivene zalihe snage i izdržljivosti
Kad prvi put doživimo nešto što nas u prvi mah slomi, toliko da se uplašimo da nećemo preživeti, već smo na putu jačanja.
Nije dobro ako se ne uplašimo, jer ako poželimo da ne preživimo, trebaće nam duplo više snage da preteknemo, a usput verovatno shvatimo i da smo se osakatili.
Međutim, čak i da hoćemo da se prepustimo i ne želimo da se oporavimo i ojačamo, život opet ima svoje metode da nas natera da živimo.
To je onaj deo o duplo više snage.
Vraćanje u život nakon suočavanja sa smrću, a zatim sa žaljenjem što smo ipak živi, preticanje uprkos bezvoljnosti i depresiji, pronalaženje snage i mogućnosti ispod najcrnjeg beznađa, zaista zahteva duplo više snage. Ako je pronađemo, onda smo heroji, iako nismo hteli ni da živimo, a kamoli da ispadnemo heroji i primeri za prepričavanje.
To je onaj deo o sakaćenju.
Neko ostane bez nogu, pa nastavi da hoda, trči i penje se po planinama.
Neko ostane bez deteta, pa prestane da oseća samo bol i gubitak i nastavi da živi, a s vremenom i da se raduje.
Neko pobedi rak i postane učitelj zdravog života i isceljenja.
Nekome prepukne srce i u naizgled manje strašnim okolnostima.
Jer, ono što nekog ubije, nekog drugog osnaži i oživi.
Nismo svi jednako opremljeni za osvajanje planinskih vrhova, za herojstvo, pa ni za miran život u ljubavi i prihvatanju.
A ne znamo od čega smo dok se ne suočimo sa najvećim izazovima. I dok ne preživimo.
Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.
