U izložbenom prostoru galerije “Nova”, u periodu od 18.novembra do 18.decembra, svi zainteresovani će moći da vide kolekciju radova Slavimira Stojanovića pod nazivom “Stop”. Dela su nastala kao plod 25-godišnjeg bavljenja vizuelnim komunikacijama u službi komercijalnog rada, inspirisana reakcijama ciljnih i fokus grupa, uobičajenih u procesu unapređenja prodaje proizvoda.
Šta u Srbiji znači titula “najpoznatiji i najnagradjivaniji srpski dizajner”? A tebi kao Slavimiru Stojanoviću?
U Srbiji to znači da si poštovan, ali da imaš manje posla, jer živimo u društvu koje je dve decenije u tranziciji, a nus-pojava tranzicije je vladavina mediokriteta. To znaci da mene retko ko angažuje zbog kvaliteta i profesionalizma, iz straha od činjenice da nešto znam više od nekoga ko sedi na drugoj strani stola… Ali, to je normalno i ova vremena će preživeti samo oni mediokriteti koji uspeju da se otrgnu od kandži proseka. Meni lično, te titule i priznanja sve manje znače. Naravno da prija kada kolege procene tvoj kvalitet, ali, kao i u svemu u životu, najbitniji je unutrašnji osećaj da li si iskren i da li si na pravom putu.
Žan-Luk Godard je rekao: “Nije bitno odakle uzimate stvari – bitno je kuda ih vodite”. Da li je moguće biti originalan u XXI veku?
Naravno da je moguće biti originalan, inače se ne bih bavio kreativnim poslom. Suprotno od onoga što nas mediji uče i svrstavaju u jednolično stado, svi ljudi su različiti, stvar je u nijansama i specifičnim kombinacijama, samo tako se danas dolazi do specijalnog. Zbog toga danas imamo poplavu osrednje muzike, arta, filmova koji koriste finansijski utemeljene uspešne recepte. Nažalost za osrednje, nema recepta za originalnost, ona je unutra, dugo se razvija, neguje i otkriva. Muka je što smo manje-više svi, pod uticajem medija, raznoraznih ponuda, stvaranja novih i novih želja, ubeđeni da treba da se prvo materijalno obogatimo, pa onda da uživamo.
Najveći strah jednog umetnika je nedostatak ideja i inspiracije. Da li te to plaši?
Ne, nikada. Sada, u četrdesetprvoj godini, imam osećaj da sam dao oko 7% svojih kreativnih mogućnosti, a od toga nema boljeg osećaja za jednog kreativca.
Na koji svoj rad si najponosniji?
Na svoju ćerku Nađu, ona polako raste u pravo remek delo.
Da li ti više znače nagrade ili zadovoljni klijenti?
Najviše mi znači da ja lično budem zadovoljan. To uopšte nije lako. Šta god da radim, trudim se da proizvod bude vrhunski, a nisu uvek uslovi za tako visoka očekivanja, tako da je moja svakodnevica isprepletana usponima i padovima, razočarenjima i oduševljenjima. Ukratko – nikad dosadno.
Da li je moguće iz Srbije graditi internacionalnu karijeru?
Ne znam, videću. Znam da je moguće ostaviti ozbiljan trag za sobom u vidu nagrada, priznanja, intervjua, knjiga… Ali, to ne znači da imate karijeru.
Ima li Srbija svoj brend?
Problem sa Srbijom je što nema jednu izdvojenu komparativnu prednost u odnosu na ostale države, već skup raznoraznih dobrih stvari koje treba nekako objediniti i početi sa prodavanjem Srbije po svetu. Svaka dalja eksplikacija na tu temu ulazi u domen honorarnog rada.
S obzirom da se tvoja kolekcija radova, koju će svi zainteresovani moći da pogledaju od 18. novembra u prostoru galerije “Nova”, naziva “Stop”, šta misliš da se imperativom može postići?
Masovna komunikacija danas, da bi bila uspešna i da bi okupila stado da bude poslušno, mora da se sastoji isključivo od imperativa, baš kao i lavež pastirskih pasa, kratak, žustar, čist, odsečan, snažan i konkretan. Sofisticirane komunikacije i poruke su marginalizovane i pripadaju intelektualnoj eliti ili, kod nas u tranzicionoj Srbiji, takozvanim luzerima.
Šta je tvoja poruka mladim kreativcima?
Svakodnevnim mukotrpnim radom do oštrog oka i čistog duha.
Jelena Tanasić je rođena da obožava – Crveni lak. Čokoladne kolače. Mojito & kafu. Čitanje novina od pozadi. Čitanje knjiga. Papir i olovku. Kreativni haos. Bajke o vilenjacima i vilama. Filmove iz doba zlatnog Holivuda. Marinu Abramović. Leto. Miris šume posle letnjeg pljuska. Naočare brenda Ray Ban. Glam Punk modu. Štikle. Nitne. Narukvice. Pozorišta & bioskop. Citat Žan Kokto: “U sebi osećam anđela koga neprestano šokiram!”
