Osetljivo je to pitanje, jer u krajnjoj liniji mora da se postavi ovako:
Da li mi volimo svoju decu?
Ju, naopako! Svetogrđe! Pa naravno da ih volimo! Ko ne voli svoje dete, taj nije normalan!
Ok, onda moramo da postavimo još jedno nezgodno pitanje:
Da li smo mi normalni?
Ako preispitivanje sopstvene ljubavi prema detetu ne dolazi u obzir, onda preispitivanje sopstvene normalnosti mora da posluži. Verujem da nema nikog ko se bar nakratko i s vremena na vreme ne zapita da li je normalan.
Nismo normalni. Uvrnuti smo, tamo gde nam je strah naneo povrede i naterao nas da se ušinemo, uvrnemo, iskrivimo, ne bismo li se prilagodili i nastavili da rastemo, živimo i granamo se, poput drveta koje raste u senci, šibano vetrom, na oskudnom tlu, pružajući se onako kako može u tim uslovima, a ne onako kako mu je prirodom dato. Dajemo svojoj deci ono što imamo. Uz svu ljubav koju smo u stanju da pružimo, dajemo im i svoju uvrnutost, svoje strahove, svoja ograničavajuća uverenja, svoju sputanost.
Najbolji su roditelji koji rastu uz svoju decu, prevaspitavajući sebe usput. Roditeljstvo je prilika i izazov da se oslobodite strahova, ispravite uvrnutost i nađete nove nivoe ljubavi i slobode. Iskoristite je.
Naslovna fotografija: unsplash.com
Aleksina Đorđević
