Pomisao da bismo sutra mogli da ostanemo bez drage osobe ledi nam krv u žilama. S druge strane, ne želimo ni da pomislimo da bi nas same mogla zadesiti kakva bolest. U ovom svetu koji juri brzinom svetlosti često ograničimo svoje emocije i mnogo puta izbegavamo vezivanje za nekoga ili bežimo od svake promene koja bi mogla uneti pometnju u naš život. Zbog čega sve to? Razlog je strah.
Često srećemo ljude koji se boje smrti. Gubitak drage osobe jedna je od najtežih stvari koje čovek teško ili skoro nikad ne preboli. Ako život udesi da, kako kažu naši stari, sve ide po redu, na nama je da shvatimo da je u prirodi čoveka i sama smrt. Svako se boji smrti i to je sasvim ljudski, ali taj strah može, ukoliko počne da parališe normalno življenje, da preraste u opsesiju i pobedi svrhu čovekovog postojanja – da živi.
Shodno prethodnom strahu od smrti, možemo dodati i sledeći na listi – strah od bolesti. Ponovo, sasvim je prirodno i zdravo bojati se bolesti, bola i neprijatnosti, ali, ponovo, u određenoj meri. Ljudi, takozvani hipohondri, u ovom svom strahu odlaze u krajnost te tumače razne znake na svom telu i organizmu videći u njima samo znake moguće bolesti.
Treba biti svestan da, kao što je Heraklit rekao, sve teče i sve se menja, tako teče i sam život donoseći nam razne promene. Strah od promena može da nas dovede do toga da sebe ukalupimo i sebi oduzmemo mogućnost da iskusimo prave čari života. Na same promene neki ljudi gledaju kao na svoje greške, promene u njima izazivaju nesigurnost, strah od novog ne daje im prostora za eventualni napredak. Umesto da podlegne strahu, čovek na promene mora da gleda kao na šansu da učini, nauči i proživi nešto novo. Promena može da bude odlična, bolna ili da se gotovo ne primeti, ali svaka promena je iskustvo, a iskusan čovek je uvek na ceni.
Jedan od strahova veoma popularan u savremeno doba je strah od vezivanja i bliskosti. Ljudi koji imaju ovaj strah često nisu svesni da ga poseduju, dok postoje i oni koji, svesni svog straha, isto tako svesno izbegavaju vezivanje za neku drugu osobu. Ovaj strah se može javiti ako je onaj koji beži od bliskosti nekada bio povređen, izneveren ili odbačen od strane partnera, porodice ili prijatelja. Pored toga, ovaj strah često je posledica nesigurnosti i manjka samopouzdanja. Pravo rešenje za suzbijanje ovog straha jeste u tome da svako ko ima ovakav problem počne da ceni sebe, a da manje bude zavistan od tuđeg prihvatanja. Alat za borbu protiv straha od bliskosti može biti i sasvim običan razgovor.
Na kraju svega, svi mi imamo nešto čega se bojimo. Zato smo i ljudi. Sledećeg puta kada nas strah bude omeo u nečemu što smo naumili, treba da sednemo i porazmislimo o oslobađanju od istog jer samo onaj ko živi život što bolje ume, bez straha da će sve krenuti po zlu, je slobodan čovek.
Natalija Krstić se često zapita da li celi život provedeš u tišini jer se plašiš da ćeš reći nešto pogrešno. Ako te niko ne čuje, kako će onda naučiti pesmu koju pevaš? Ona daje svoj glas, svoje mastilo i papir, pokret ruke i treptaj oka. Ona voli svoje prijatelje, porodicu, voli sreću koju donose male stvari. Njene misli su čiste, ona misli da voli, ona veruje, veruje…