Da raščistimo na početku. Nije loše plašiti se i nije moguće biti totalno neustrašiv. Ako tripujemo da nam nešto fali zato što osećamo strah, plašićemo se i samog straha, a to je već bolesno. Ukoliko smo totalno neustrašivi, to samo znači da ego dominira i ne dozvoljava nam da uvidimo gde smo labavi, uplašeni i povredivi.
I pre nego što zastranimo u razmišljanju o strahu od vezivanja, udahnimo na trenutak duboko i pogledajmo sebe odozgo. Šta vidimo? Ljudsko biće, ranjivo, prolazno, u neprekidnom naporu da dosegne svoje ciljeve, suočeno sa bezbroj ljudskih ograničenja, puno pomešanih emocija, nekontrolisanih misli i oprečnih stavova. Zato smo ljudi, a ne kiborzi i superheroji. Zato što osećamo i mislimo svašta odjednom. Strah je sastavni deo naših nagona za opstanak i odbranu u borbi. Nije nam potrebno da ga odstranimo i eliminišemo iz svog sistema, nego da ga uočimo, da primimo njegovu poruku da bismo bolje razumeli sebe, prihvatili stvarnost i vrednovali njene radosne i opuštajuće momente.
Za čoveka je superherojstvo suočavanje sa svojim osećanjima i njihovo prihvatanje i razumevanje, a hrabrost nije nemanje straha, nego kretanje putem na koji nam ukazuje naše biće i kojim nas vodi naše srce, iako smo nesigurni i uplašeni. Prepoznavanje znakova da smo na dobrom putu sasvim je dovoljna nadoknada za svaki strah, koji hrabro prevazilazimo.
