Često i ne znamo čega se plašimo. Nešto u nama se zgrči i stisne, osećamo kamen u stomaku, knedlu u grlu, dišemo plitko i povijamo se, kao da pokušavamo da se prošunjamo pored nečeg što će nas sigurno opaziti i pojesti. Ali sigurno će nas pojesti. I sigurno nas je već više puta pojelo. Stvari se dese, a strah ostane i uopšte nam ne pomaže – ništa nismo izbegli, a nećemo ni sledeći put. Odnosno, sledeći put ćemo možda sprečiti sebe da uđemo u bilo kakvo iskustvo, samo zato što se suviše plašimo da ćemo opet biti pojedeni. Ali preživeli smo. Možda se osećamo kao produkt varenja, ali tu smo, dišemo pod nekim kamenom. I šta je uopšte strašnije od izvesnosti da ćemo i izdahnuti pod kamenom, ako nastavimo da se krijemo i plašimo?
Plašimo se ostavljanja
Iz straha održavamo potrošene veze, koje nam oduzimaju radost i smisao. Bićemo ostavljeni, ostaćemo sami. Plašimo se da odemo, jer ćemo morati sami. Strah od ostavljanja je strah od samoće. Ali zašto je toliko strašno ostati u sopstvenom društvu? Svako zdravo odraslo ljudsko biće trebalo bi da sebi bude najbolji prijatelj. Najodabranije društvo. Samoća je luksuz, privilegija, zadovoljstvo. Ne treba nam niko da potvrđuje naše postojanje, da nas drži u realnosti, da verifikuje našu vrednost. Samoća obnavlja i osnažuje. Da bismo imali šta da damo i da bismo bili u stanju da primamo ono što nam se pruža, potrebno je da cenimo samoću i da umemo da je praktikujemo.
