Plašimo se da nekome dozvolimo da uđe u naš život
Jer ne želimo da budemo povređeni, opet. Distanca je bezbedna, ne želimo da budemo uznemireni, ne želimo da remetimo svoj komfor, da dovodimo u pitanje svoj način života, da se prilagođavamo. A ako nekog pustimo dovoljno blizu, ako postane deo našeg života, sve to ćemo morati. I ništa nam ne garantuje da će ta osoba ostati sa nama, da nas neće izdati i povrediti. Ne želimo da rizikujemo. Kao da nije rizično probuditi se, ustati iz kreveta i izaći iz kuće. Kao da nismo svakog trenutka sve bliži smrti, iako se trudimo da ništa ne rizikujemo. Kao da će nas podizanje zidova spasti od emocija. Kao da ćemo uspeti da ništa ne osećamo i da budemo srećni! Sve je rizično. Puštanje nekog u svoj život je uzbudljivo. Rizik je uzbudljiv. Od njega se osećamo živo i uključeno, za razliku od onog kako se osećamo kad se odsecamo od emocija, od uticaja drugih na naše živote, od dizanja zidova.
Plašimo se iskrenosti
Reći istinu je dovoljno teško i strašno. Čuti istinu koju ne želimo da čujemo, još je teže i strašnije. Ljudska iskustva sa istinom su iskustva suočavanja sa bolnim saznanjima i prolaženje kroz periode sastavljanja komadića koji su se rasuli kad smo nagazili na istinu, a ona eksplodirala. Lakše nam je da slažemo i prećutimo, iako to samo odlaže eksploziju. Ne umemo da budemo iskreni a da nismo ljuti, ne umemo da prihvatimo nečiju iskrenost, a da se ne uvredimo. Ego se boji istine i iskrenosti.
