Prethodni deo teksta pročitajte ovde.

Čini nam se da je najlakše da ništa ne činimo, da ne izazivamo sudbinu, da se sakrijemo i čekamo da prođe. Ali tako ćemo provesti život suzdržavajući dah, svodeći sebe na najuže granice zone komfora – svog utočišta i zatvora. Izbor je da se suočimo sa strahovima i da stupimo u akciju, da se dekomodiramo, rizikujemo, izađemo na otvoreno, krenemo u nepoznato i neizvesno dišući punim plućima. Naravno, strašno je i pomisliti da je to izbor. Držimo se onoga što znamo, utvrđujemo svoje granice i spremamo odbranu. A braneći se od onog što nas plaši, branimo se od punoće života. Od sreće i ispunjenosti, za koju je potrebno da rušimo i širimo granice, a ne da ih ojačavamo i utvrđujemo.

Plašimo se da pustimo

Držeći se onoga što smo izgubili, držimo se iluzije da to još uvek možemo imati, na isti način. Izgubimo se kad se stvari menjaju – kad se veza prekine, kad ostanemo bez posla, kad završimo jedan projekat i kad moramo da napustimo teren koji poznajemo, ma koliko ograničen bio i ma koliko osećali da smo prevazišli ta ograničenja i da nam je potrebno nešto drugo. Držimo se nezadovoljstva, pronalaženja krivaca i optuživanja, jer nas sve to drži zauzetim – onim što više nije naš posao i naš život. Ali šta ćemo imati, ako pustimo ono što imamo (odnosno, što više nemamo), ako dozvolimo sadašnjosti da prevlada prošlost? Moraćemo da krenemo dalje.

strahovi 21 Strahovi koji ograničavaju našu sposobnost za sreću (2. deo)
Comments