Ako uporedimo jedan dan u uobičajenom okruženju i jedan dan na putovanju, uočavamo neverovatnu razliku (gotovo sličnu onoj koju uočavamo u Bananamenu pre nego što pojede bananu i posle toga). Dan u izmeštenom prepun je novog. Novi prostori i ljudi stvaraju nove situacije u kojima se snalazimo ili ne, ali svakako osećamo nove emocije. Uzbuđenje, radost, tuga, sreća, strah, nostalgija uče nas nečemu. Emotio i ratio ili, u savršenom slučaju, oba načina saznanja budu u dobitku. Onaj ko, nakon što je registruje, ne ume emociju i da racionalizuje, poseduje neverovatnu ispunjenost nekim osećanjem iz šarenolikog spektra.
Oni uštogljeniji koji su zatvorili emotivni deo, retko s tim rođeni, češće toliko povređeni da su shvatili koliko im je tako sigurnije, opet dobijaju nova znanja o drugim narodima, kulturama, geografskim i istorijskim podacima i tako bivaju ispunjeniji jer su informisaniji; nova emocija bez patnje čini im se kao odlično rešenje. Mi koji bez obzira na posledice volimo jaku emociju, ali u isto vreme poštujemo i skloni smo visokom stepenu racionalizacije, spremni smo čitava dva meseca godišnje da provedemo “kod kuće”, a ostalo vreme bismo najradije proveli – pogodite kako? Putujući!
Četvrtak ću posvetiti prirodi. Ali neću otići iz grada. Napraviću sendviče i otići u park sa laptopom i filmom
U nedostatku malo vremena i mnogo novca odlučila sam da nedelju dana budem stranac u svom gradu. Za ovo putešestvije neće mi biti potrebno mnogo novca, a pomisao da ću izbeći agoniju pakovanja i prepakivanja, navodi me da putujem isključivo po gradu u kojem živim. Prvi dan ću kupiti kartu grada (zapanjuje činjenica da nas ima dosta koji imamo karte kojekakvih gradova u koje smo turistički odlazili, a da kartu grada u kome živimo nikad nismo ni pomislili da kupimo). Obići ću sve one krajeve u koje retko zalazim. Možda neću nabasati na neki izložbeni prostor ili muzej, ali dovoljno je i ako pronađem krojačku radnju dva puta jeftiniju od one u centru.
Zatim ću posetiti sve trenutne izložbe i poneki muzej. Kad kročimo na teritoriju neke druge zemlje, prvo poletimo u muzeje i galerije, a u gradovima u kojima živimo često ne znamo ni gde su ti, ponekad interesantni, prostori. Napraviću i dan predaha, pa ću čitati knjigu uz kafu na mestu gde kafu okusila nisam. Potpuno sam sigurna da će većina pomisliti kako sam ko zna odakle. Četvrtak ću posvetiti prirodi. Ali neću otići iz grada. Napraviću sendviče i otići u park sa laptopom i filmom. Oni odvažniji petak mogu da provedu u kupovini pričajući na stranom jeziku sa čudnim akcentom. Kao odličan primer može da posluži Fibi iz onih epizoda omiljenih nam “Prijatelja” (Friends) kada menjanjem akcenta predstavlja sebe kao finu damu. Mi manje hrabri otići ćemo na buvljak jer nismo bili godinama ili ćemo jednostavno probavati sve moguće kombinacije u kabini nekog butika, bez namere da kupimo išta. U subotu ću pisati razglednice uz hladnu limunadu. Kako smatram da je to najgluplja moguća radnja koja se obavlja kada se otputuje, ovo će za mene biti potpuni egzotik. Subota veče je za kafanu, to nećemo da kvarimo. Ali ću otiću u onu u kojoj nikad nisam bila, sešću za šank i naručiti tradicionalno piće zemlje u kojoj se trenutno nalazim.
Ako imate ideju šta da radim u nedelju, pišite.
Ivana Miljak pokreće, provocira, polemiše, sa namerom da oslobodi i otkrije… Bez sumnje sadrži u sebi najsmelija nastojanja ka stvaranju posve originalnog. Raskida sa starim i otkriva novo, ne pretenduje na trajnost, a još manje na nepromenljivost.
