Dobili smo priliku na poslu snova
Skoro isto kao kad se zaljubimo. Želja da se dokažemo na poslu koji smo želeli, da damo sve od sebe, da ispoštujemo sve standarde i napravimo pomake, da budemo temeljni, a razigrani, da se pokažemo i da zablistamo, budi u nama strast, koja teži da se sva fokusira u jednom pravcu. I onda prestanemo da spavamo, jer nam se u glavi neprekidno kovitlaju kreativne ideje, koje treba da obuzdamo, usmerimo i prevedemo na jezik praktičnosti i realizacije. Uvek se dosetimo nečeg važnog kad legnemo da spavamo. Telo nam je umorno, ali mozak se ne isključuje. Hiberniramo do jutra i onda skačemo da se preslišamo šta smo sve ono smislili noćas.
Trese nas putna groznica
To je oblik treme, a srodno je strasti. Preslišavamo se da li smo sve spakovali, jedva čekamo da krenemo i ne možemo da se opustimo i odmorimo. Svaki čas proveravamo koliko je sati, da se slučajno ne uspavamo. Možda ne volimo da putujemo, a volimo da se nalazimo tamo kuda smo se zaputili, pa jedva čekamo da to preguramo. Kako god, putna groznica nas izbacuje iz rutinskog ritma i priključuje nas na onaj unutrašnji izvor kokaina – uzbuđeni smo, aktivni, uključeni i osećamo intenzitet svakog trenutka kroz koji prolazimo. Osećamo moć sadašnjosti svom snagom.
