Životni periodi se smenjuju. Ne razmišljamo o tome kad nam dobro ide, ali kad smo u bedaku, onda je vrlo konstruktivno razmišljati o tome, kako se srećom, ciklusi smenjuju. Neće nam zauvek biti loše. Ali neće nam ni tek tako odjednom postati dobro. Moraćemo nešto da preduzmemo, čim osetimo da smo živnule, da nam je malo bolje i da smo počele da se oporavljamo.
Možda smo prošle kroz grozan razvod. Bolan raskid. Bolest, koja nas je nokautirala na neko vreme. Gubitak nekog bliskog. Šta god preboljevale, morale smo da ispoštujemo period bolovanja, tuge, besa, bola, beznađa. U nekom trenutku postale smo svesne da smo ustale sa dna, ali da smo još daleko od oporavka. To je trenutak kad treba da počenemo da osmišljavamo strategije za osnaživanje i osvežavanje i da napravimo prve korake udaljavajući se od pukog preživljavanja.
Međutim, ne možemo tek tako da se vratimo na scenu i zablistamo, kao neka rok zvezda ili glumica upravo izašla iz hiperbarične komore, nakon pokušaja samoubistva, pola godine na Beti Ford klinici i plastične operacije. Srećom. Jer povratak u javnost znači da će nas svi pitati kako smo, a ako nemamo opterećenje popularnosti, kao što ga imaju zvezde, neće nas baš svi pitati kako smo dok u nas drže uperene kamere i reflektore.
Ne možemo se preporoditi tek tako i namotati klupče pređašnjeg života, kao da se nikad nije očupalo, učvorilo i upetljalo.
Kao prvo, ne možemo, jer smo se ne samo poremetili, nego i promenili. Možda ćemo otkriti da nas više ne zabavlja ono u čemu smo do tada uživali, ili što smo prihvatali kao zabavu, uopšte ne razmišljajući. Ako želimo da izađemo i provedemo se, možda nam sedenje u kafiću uz preglasnu muziku i alkohol uopšte više ne prija. Možda ćemo otkriti da nam više odgovara lagana šetnja, gledanje u izloge, bioskop, ili sedenje na klupi u parku, u društvu samo jedne osobe, koja poznaje našu situaciju, nije napeta pored nas, niti nametljivo brižna. Možda ćemo radije napraviti žensku sedeljku kod kuće i slušati tračeve i dogodovštine, nego da nekud idemo. Možda ćemo otkriti neki oblik fizičke aktivnosti koji nam prija više nego bilo šta drugo, sklonost ka štrikanju, krojenju, bojenju. Možda ćemo pronaći nove prijatelje među onima koji su prošli isto što i mi. I možda ćemo se sasvim udaljiti od nekih drugih prijatelja, otkrivši da više nemamo ništa zajedničko. Takođe, možemo otkriti avanturu samostalnih izlazaka i šetnji, koja je put ka pravom samopouzdanju. Uvek ima dovoljno kulturnih događanja, koja možemo da pohađamo sami, a možda ćemo na izložbama, književnim večerima, promocijama i predavanjima sresti slične rekonvalescente, koji uče da se osećaju prijatno sami sa sobom i komotno u društvu nepoznatih ljudi.
Isto tako, tamo gde nas niko ne poznaje, imamo šanse da nekog upoznamo neobavezno i da sa njim uopšte ne razgovaramo o tome kako nam ide i kako se osećamo, tojest, da se ne osećamo kao bolesnik koji se polako oporavlja, nego kao zanimljiva osoba, koja je skrenula nečiju pažnju.
Povratkom na scenu, otkrićete da je scena uvek bila precenjena.
Izvor fotografija: summerworks.ca, savvysugar.com
