Ono da stari pas ne može naučiti nove trikove tačno je. Kad su u pitanju psi i trikovi. U svakom drugom slučaju je skroz besmisleno. A ja sam svaki drugi slučaj. Jer prvo, nikad nisam bila pas, nego pola mačka pola kobila, drugo, trikovi me nikad nisu zanimali, treće i najvažnije, nikada neću biti suviše stara da nešto naučim.
Možda sam s godinama naučila da učim. A možda sam uvek bila svesna da neću poživeti dovoljno dugo da naučim sve što me zanima.
Još oštrija je svest o onome šta mi je potrebno da naučim, a nikad me nije zanimalo. To nisam ja, to nije moja priroda, ja to ne umem, bla bla bla. Nisam ni riba, pa umem da plivam. Ne osećam da je voda moja prirodna sredina, užasavam se da mi glava bude potopljena, ali volim duboku vodu i umem da se održavam.
Naučila sam koliko mi treba da ne potonem i da uživam u onome što mi se u vodi dopada. Dubina. Nema veze što ne ronim, volim da je osećam svuda oko sebe. Kao da plivam po nebu. Kad zažmurim, osećam nedogled.
Ima mnogo praktičnih stvari koje umem da radim jedva osrednje, što mi je sasvim dovoljno da funkcionišem – da obavim posao, zabavim se, uživam.
Ima mnogo suptilnih, emotivnih i psiholoških stvari, do kojih nikada nisam dospela, što me onemogućilo da funkcionišem – odaberem adekvatnog partnera, održim brak i ne izgubim integritet.
