U sumanutoj jurnjavi za maglovitim pravim stvarima, svih ovih godina propustila sam gomile korisnih stvari. Nije mi krivo, samo konstatujem. Ali, propustila sam i gomile pravih stvari. Još uvek mi nedostaju.
1. Nikada nisam naučila da ne precenjujem ljude. Uvek se oduševim kao budala i malo posle se smorim k’o đavo.
2. Ne umem da pustim. Kad se jednom oduševim, zabidžim kao bidža, iako sam se smorila. Užasi doslednosti.
3. Fundamentalno sam glupa za matematiku. Nikad ne umem da izračunam kakvu korist ja imam od neke situacije, pozicije, trenutka…
4. Hiljadu puta sam pokušala da upotrebim lukavstvo, ili makar elementarnu opreznost. Uz detaljno uputstvo za upotrebu tu i tamo mi uspe da budem malo oprezna. Da se to ocenjuje, poklonili bi mi dvojku, kao što se poklanja onome ko prosto nema kapaciteta da nešto nauči.
5. Kad jednom skontam da je neko govno, toga više ne računam u ljude. Ali ne umem baš nikako da prikrijem da je to tako. Dakle, kad ja spoznam nečiju trulost, to znači da se taj već odavno raspao i kod svih drugih je pokojan, samo su lepo vaspitani, pa se ponašaju prema njemu kao da je živ.
