Kad je poslednja opcija pitanja “ili šta”, odgovor je uvek “ili šta”, za toliko sam shvatila još dok sam bivala i luda i trudna i praktikovala vođenje svog života kao da stvarno nešto važno treba da postignem i da nekud stignem. E, stigla sam. Osvojila sam vrh zvani K50 (Klimaks, pedeset) i kad sam htela da pobodem zastavicu i da se zaustavim – dosta mi je ovoliko, hvala lepo, ne bih vas više zadržavala, idite vi, ja ne žurim nigde, malo ću da kampujem ovde – ispostavilo se da teži deo tek predstoji. Pentranje je naporno, ali svrhovito – imaš utisak da radiš nešto smisleno. A silazak je sto puta gori, jer vrlo lako možeš da se stropoštaš i otkotrljaš do dole, a to dole je još malo niže od dna, odnosno, dublje. Jedno dva metra. Ispod zemlje. I to je cela priča, ukratko.
Iščitah brdo tekstova o klimakteričnim promenama, predmenopauzi, hormonima, libidu, suvoći vagine – svi na istu foru. Kao da su to simptomi neke bolesti, koju ćeš da izlečiš, ili barem da ublažiš simptome, pa će ti biti bolje. Ništa o tome koliko si ljuta, uplašena, izneverena i sjebana što moraš da omatoriš i umreš. Sve ono kao, pozitiva – prednosti trećeg doba i te fore. Ma koje crne prednosti, jbt? Klimakterijum je predvorje čekaonice smrti. Toliko je prosto. Menopauza? Kakva pauza, jbt?! Kraj ženskosti sa kojom si se identifikovala čitavog života, priroda je završila sa tobom, ideš u staro gvožđe, a tvoje je da veruješ u reciklažu i da se prilagodiš što bolje umeš gašenju snage i moći. Ali to prilagođavanje dolazi tek posle, jer prvo moraš da prođeš kroz drndanje. Nije ni tako lako isključiti mašinu koja je četrdesetak godina radila jedan te isti posao. Neće samo klik i gotovo, nego drndanje. To je to predklimakterično stanje, perimenopauza, a možda ima i još nekih stručnih, kliničkih i odvratno neiskrenih izraza za suočavanje sa izvesnošću. A to je gore od neizvesnosti, majke mi. Znam ja, teoretski, svi ćemo umreti. Znam intelektualno, pojmim, nisam idiot. Ali osetiti to emotivno i telesno u odnosu na samog sebe, pa, malo je zajebano.
