E, o tome hoću da čitam, da pišem i da pričam. Šta je ono što vam niko ne govori o jebenoj perimenopauzi, o čemu žene nerado pričaju i jedna sa drugom, a zbog čega sve gutaju nekakve smirivalice i gomile drugih lekova i suplemenata, nastojeći da nekako izađu na kraj sa sobom – onako kako su navikle. Hrabro, stoički, sve u trku i na nogama, opslužujući sve oko sebe i govoreći sebi kako je to period koji će proći. Hoće. A onda ćemo biti mirne do smrti, da?
Upravljaj svojim životom, preuzmi odgovornost za svoja osećanja i stanja, ti si kreator, ti si glavna i odgovorna. Jesam, al’ kad se svaki dan mesec dana pitam da l’ sam luda, da l’ sam trudna, ili šta, znaš koliko sam sposobna da nosim tu odgovornost? Ali, važi, kontam, pa to je nešto što i ja stalno govorim ženama oko sebe, dakle, preuzimam odgovornost. Besna sam. Osećam anksioznost od trenutka od kad ujutru postanem svesna da sam budna, a još nisam otvorila oči, ni pokušala da ustanem. Svakog jutra mi se odustaje. Klasični simptomi depresije, možda bi antidepresivi pomogli. Da, sigurno. Pomogli bi mi da se osećam još bespomoćnije, malodušnije, pobeđenije i usranije. Mrzim lekove, hejtujem antidepresive – ali kad sam mnogo uznemirena, kad ne mogu noćima da spavam (poremećaj sna, klasičan simptom depresije), popijem pola bromazepama i udrogiram se, pošto sam ekstremno osetljiva na hemiju, jer je ne koristim. I razmišljam o tome da sam mogla da pronađem neku bolju drogu.
Razlikujem stanja u glavi i u stomaku, gore je kad su u stomaku. Kad mi anksioznost steže dijafragmu od jutra do sutra, da ne mogu da se ispravim, opustim, udahnem duboko, pa disanje uopšte ne pomaže. Meditacija ne pomaže. Svest ne pomaže. Onda samo tako blejim i osećam sva ta osećanja i posmatram svoje misli, mračne i morbidne i totalno nemaštovite (nema tu materijala ni za dobru horor priču) i kontam da se plašim starosti možda i više nego smrti, da sam besna što nemam neke privilegije, jebemumater, pa ja sam tako posebna, valjda ne moram da se cimam k’o sav običan svet, da sam netrpeljiva, svadljiva, tvrdoglava, tolerancija na frustracije nula, sva osećanja odmah postaju telesna, pa mi je naizmenično muka, lupa mi srce, vrti mi se u glavi. A možda sam ipak trudna, jer evo kasni već pola meseca. To više nije ni kašnjenje, to je izostanak. Gotovo da bih više volela da sam trudna, nego da mi telo saopštava da su mi jajnici pred isključenjem. Prvo jajnici, pa posle sve resto, a?
