Kada likovi u filmovima sa engleskog govornog područja imaju potrebu da otvoreno porazgovaraju o nečemu nezgodnom, oni izgovaraju nešto kao “mogu li da budem iskren s tobom”, čime traže i izražavaju poverenje. Biće da se tako ponašaju i u realnom životu, makar ponekad, kada već ta suptilna fraza postoji. U nas Srba, takođe postoji adekvatna fraza u hardkor varijanti i glasi “ako ćemo pošteno”.
Izvin’te, a kako ćemo drugačije? Pitam se ja i verovatno još gomila budala koje ne umeju drugačije, nego pošteno. Jer to znači da smo do sada uvijali i lagali, šminkali i zavaravali, pa je naišao krajnji slučaj u kome više nemamo zašto (ili koga) da lažemo, pa ćemo sad pošteno. I to nećemo sto posto, mislim, ko bre da preuzme toliki rizik? Nego koristimo pogodbeni način, pa ako ćemo pošteno, onda daj da podelimo odgovornost za taj riskantan potez, a ako nećemo, ugodno ćemo i dalje biti prevaranti.
Ko ima nešto protiv istine i poštenja?!
Neko mi je skoro pročitao nečiji status, tražeći da odgonetnem značenje: pisalo je “Indijanci nemaju ako” i šta to dođavola, znači. Raspametila sam se u trenutku! Zamisli tu filozofiju koja nema pogodbeni način. Ili jeste ili nije. Zamisli realnost i poštenje tako brutalno primenjene na svakodnevne odnose među ljudima!
“Ako sada spavam sa njim, misliće da sam kučka. Ako joj kažem da je volim, misliće da sam šonja. Ne volim je, ali ako joj kažem da je volim, biće opuštenija i pristupačnija. Ako mu ne priznam da sam ga prevarila, možda nikada neće ni saznati, a i ako sazna, praviću se luda…” Sve ove rečenice prosto ne postoje bez ako i možda.
Ili voliš ili ne voliš. Ili daješ ili ne daješ. Priznaješ ili ne. Oproštaj ili smrt. Nema kalkulacije o tome šta je bolje za moj trenutni položaj i čime će ubuduće rezultirati ono što je ovog trenutka bolje za mene. Ako lažem sada, možda ću jednom biti iskren u nekoj bezbolnijoj i manje neugodnoj situaciji. O ne. Ako lažem, onda sam lažov.
Kad otkrijem laž, onda ludim. Ne pretvaram se u uzvišeno biće koje je sposobno da oprosti i blagoslovi, nego tražim krv, osvetu, smrt! Ludim! Jer, ako ćemo pošteno, istina više boli retroaktivno. Kad saznam da sam bila budala, izložena nečijoj kalkulaciji, koja je kobajagi trebalo da me poštedi muka.
Tvoje ako je moj pak’o! Više volim hedšot. Ako ćemo pošteno. Ako nećemo, uopšte ne znam kako ćemo.
Da se ne lažemo (kao obilčno, je l’) umem ja da lažem. Ali, mogu li da budem iskrena sa tobom? Toliko mrzim to da radim. Ne, ne mrzim sebe. Sebi opraštam. Mrzim tebe, jer tražiš od mene laž. Toliko te mrzim da ću ti ipak reći istinu, pa crkni. Jer te toliko volim, pokušaću da ti dam to što od mene tražiš. I onda ću da te mrzim, što moram da te volim tako kako to od mene zahtevaš. Ili te uopšte ne volim, pa ću nastaviti da te lažem i onda ću te prezirati. Ili volim ili ne. Ili sam lažov ili nisam. Koliko je to jednostavno? Onoliko koliko je crno-belo. Ako belo lažem, koliko pocrnim od jedne do druge bele laži? Onoliko koliko sam vremena kupila da smislim šta ću, dok se istina kad-tad ne otkrije? Ali to su moje muke sa poštenjem. I još nekih budala, koje se ne osećaju komotno u svetu kalkulacije. A ti? Možeš li da biraš da li ćeš u ovom trenutku biti pošten ili ćeš pribeći prevari? Ako si prevarant, a rešiš da budeš pošten, da li te to onda čini manjim prevarantom? Ili ti samo pruža izgovor da zaključiš kako se ne isplati biti pošten?
Ako ćemo pošteno, ili jesi, ili nisi.
Prethodne tekstove iz serijala “Striptiz za pismene” možete pročitati ovde.
Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.
