“Ima jedna pećina stroga, u kojoj živi Baba Roga…” Beše to jedna dečija pesmica za razbijanje iracionalnih strahova i sujeverja, jer u njoj dečak pokušava da izmami Baba Rogu iz pećine (nudi joj krušku da pokaže njušku) i pošto se ona nikako ne pojavljuje, onda možda uopšte i ne postoji. Ili je jako stidljiva. Ili dobro zna da može da izaziva strah, samo ako ostane u mračnim dubinama svoje pećine i da je sve što neko zamišlja o tome šta bi ona mogla da mu uradi daleko strašnije od svega što ona stvarno može. Njen posao je da čuči u mraku i hrani se anksioznošću vlasnika pećine, a ne kruškama.
Šta ti radiš sa svojom pećinom? Čikaš li Baba Rogu da izađe, ili uđeš unutra da je tražiš, iako umireš od straha (ili se kurčiš da te uopšte nije strah)? Ili se praviš da nema nikakve pećine, a kamoli neke zastrašujuće likuše što jede malu decu. Ali Baba Roga ne jede malu decu, ona odraslim ljudima jebe kevu iz potaje. I mene to mnogo nervira. Ali ja sam od onih što se prave važni i ne priznaju strah, što noću ulaze u pećinu bez ikakvog svetla i izazivam Baba Rogu i ostale demone da igramo žmurke. Razna čudovišta sam zapljuvala, jesam bogami. Ali i ona su mene. Ne da su me zapljuvala, nego su me načisto ubalavila.
Volim ljubav, volim da volim, volim ludilo zaljubljenosti, volim mir posvećenosti, volim dramu povređenosti, volim kako me prožimaju ljubavna osećanja, kako me oživljavaju, kako me voze i kako me gaze. Biće da sam neki mazohista. To je kao kad voliš da se plašiš. Neki ljudi obožavaju horore, najbolje na svetu se provode dok se trzaju, štrecaju, podvriskuju i ježe. Voleti ljubav je gotovo isto, jer to znači da moraš da voliš i njene Baba Roge, a ne samo Heruvime i Amore.
