Ako postoji neki kosmički red i redosled, ja ga ne razumem. Ne mogu da ga zamislim, nemam perspektivu iz koje mogu da ga sagledam, ne baratam pojmovima koji mogu da ga opišu i instrumentima koji mogu da ga uknjiže u iskustvo.
Iz moje perspektive, za ljude nema ni reda ni smisla, nema velikog plana i promisli, nema puta koji vodi u božansko, a da ne vodi van ljudskosti.
Nema božanske pravde. Ne onako kako mi zamišljamo i kako nam je potrebno. A ono što ne možemo da zamislimo i razumemo ne tiče nas se.
Trebalo bi da gledamo svoja posla. Da sprovodimo svoje zamisli o redu, redosledu, pravdi, smislu i planovima.
Što uglavnom i radimo.
Samo, zašto nam toliko loše ide?
Zato što pokušavamo da se ugledamo na kosmički red i smisao, a oni ne postoje?
Ako zamišljam da moj život ima svrhu, da treba da ispunim neke zadatke, nešto postanem, nekog pronađem, nešto učinim, nekog spasem, da li samo pokušavam da se setim kosmičke magline iz koje sam stigla i ne uspeva mi, zato što moj mozak nema centar za beleženje i tumačenje takvih informacija? Samo vidi maglinu i pokušava da je prevede svojim ljudskim jezikom, uz pomoć mašte, iskustva, saznanja. I prevodi je, tako da ja mislim da je ona tamnija maglena mrlja smisao mog postojanja, one raštrkane maglene krpice su moji životni zadaci, a ono beličasto komešanje koje sve obuhvata, to je ljubav. Božanska ljubav, koje se prisećam na sve moguće ljudske načine.
Toliko je sve poznato i blisko. Skoro da mogu da prevedem u reči
Sa moje tačke gledišta, ovde, na planeti Zemlji, živimo kao u nekom azilu za eksperiment u kome smo svi izgubili pamćenje, a i poludeli smo.
Veći deo nas pokušava da sačuva razum, tako što odbacuje svaku mogućnost sećanja i izmišlja sebi normalan ljudski život, po pravilima i redu čovečanstva, držeći se dalje od viših sila, izolujući sebe od nedostupnog božanskog kroz utvrđivanje ljudskosti.
Na svaki način.
I na svaki najgori način.
To su opasni ludaci.
Spremni su da ubijaju, da bi zaštitili svoj red, nametnuli svoj zakon i sproveli svoje planove.
Jedan deo nas živi otvorenih kanala, oštreći svoja čula, iznalazeći instrumente i alat kojima će malo tačnije prevesti i objasniti tu kosmičku maglu, koju osećaju kao prisustvo nečeg višeg. Mi se upuštamo u svakakva istraživanja i iskustva, dodatno eksperimentišući unutar eksperimenta čiji smo proizvod. Neki od nas tvrde da im se sećanje vratilo, neki su se delimično razmaglili, a neki shvatili suštinu života.
Mi smo manje opasni ludaci. Samo smo malo neuravnoteženi. Sa izraženim kreativnim i emotivnim ispadima.
Ali nećemo nikog ubiti zato što ne veruje u maglu.
Ili zato što hoće da ubije nas.
Zato što ljudski red ne funkcioniše. Zato što nam kosmički nije dostupan. Zato što je dovoljno živeti.
Smisao je za slabiće.
Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.
