I kad prestaneš da misliš o tome kako se osećaš, onda možeš stvarno da osećaš. Da čuješ, vidiš, doživljavaš, poimaš svet oko sebe. A kad praktikuješ to poimanje, dođeš do zapanjujuće proste istine da si sastavni deo sveta oko sebe. Da si isti. Kao priroda, ptice, vetar, sunce, drveće. Da si prožet svim elementima sveta, koji obično uzimaš zdravo za gotovo. Skontaš da je to sve ta neka energija. I da si i ti sam ta energija. I svako drugi. Potpuno zapanjujeće prosto. Isti si. U svoj svojoj neponovljivoj posebnosti originalnog ljudskog bića, sastavljen si od delova koji su isti. Geni, DNK, vazduh, voda, minerali, sunce. Pa malo vršiš fotosintezu i osećaš beskrajnu radost slobode. One slobode koja postoji kad si svoj unutar kaveza sopstvenog tela. Vreme ne postoji, samo mi prolazimo. Pa smo u svojoj aroganciji i strahu od prolaznosti smislili da merimo kako nam ističe vreme. Što nas još više izbezumljuje, pa onda u tom haosu neko mora da uspostavi red i odredi prioritete, a to je ego. Taj verni sluga uma. Pas čuvar, našeg psa čuvara. Džukac na kvadrat.
Prosto je biti isti, poseban, slobodan i samo svoj. Uvek pri ruci imaj kosku.
Aleksina Đorđević
