Mislila sam da sam imuna na bračnu čaroliju. Ono, sedam godina braka, dvoje dece, razvod, buran ljubavni život, sloboda, bunt, to je moja istorija bolesti. Ne bih nikada ni razmišljala o tome da li ikakvi impulsi romantičnih maštanja još tinjaju unutar mog ludila, da nisam videla jednu autentičnu bračnu fotku, mladog para, upravo venčanog. A poznajem ljude. I stvarno sam pomislila da oni to mogu. Navijam za njih, od sveg srca.
"I znate šta? Upoznali su se na Facebooku!"
Ljudi su želeli ovu fotku, a fotograf je preneo tačno ono što su želeli. Pošto sam napravila mentalni uvod, sad mi je lakše da kažem ono najočiglednije – ljudi su želeli ovaj brak. Prosto zato što se vole i dobro im je zajedno. Sigurno mnogo bolje, nego kad su odvojeni. Prosto. Uh…pa mogla bih da uzdišem jedno mesec dana. Nad svim što sam ikad osećala i iskusila. A naročito nad onim o čemu nemam pojma. Dakle, ja veze nemam kako je kad želiš da se udaš za nekog, zato što ga voliš. I kontam da ljudi to masovno znaju.
U ovom trenutku ne bavim se činjenicom da brakovi masovno propadaju. Iz milion razloga. Jedino me zanima: zbog čega opstaju?
Svi brakovi u koje sam se zaklinjala (oba) završili su se bolno. Ne računam svoj. Moja bliska prijateljica postala je udovica sa dvoje male dece, a moja prva ljubav, koga sam gledala kako gradi i učvršćuje svoj brak i izgara za svoju porodicu, na kraju je otišao sa duplo mlađom ženom, koja mu je odmah rodila dete. U stvari, za njega je opet počelo. Blago njemu. Ali taj drugi njegov brak mi uopšte ne uliva poverenje.
Znači, gledala sam izbliza i sa razdaljine brojna slomljena srca, a računam samo ona koja su bila moj svetli uzor. Ušla sam u brak kao u sigurnu kuću, sa idejom da ću ostati jedno pet godina, dok deca malo ne ojačaju. Nisam ni znala da li hoću da se udam, sve do kraja prve trudnoće. Nosila sam burmu i prsten na kažiprstu, kao i svo ostalo prstenje i to samo zato što su bili srebrni i prelepi. Muževljevu burmu sam uspela da izgubim. Ah, jeftina simbolika. Je li bilo ljubavi? Ta veza je u samom startu bila toliko jaka, da se odmah začelo dete. Pitanje ljubavi se nije postavljalo. A kad se postavilo, postalo je očigledno da se bez ljubavi ne može.
Kasnije sam govorila (uzalud, doduše) svom bliskom prijatelju koji je ipak uleteo u sumanut brak, kako je dovoljno teško opstati u zajednici čak i kad nekog voliš i prihvataš svim srcem i kako će tamo gde u startu postoje razdor i ogorčenje, oni samo postajati sve veći. Istina živa, prijatelj mi svakog dana kaže da on sad živi najgori scenario onoga što sam mu usrdno predočavala. Tako ja ponekad znam kako će se stvari odvijati. Jer znam. Tamo gde samo verujem i nadam se… Ah, tamo su snovi i nikad neću prestati da verujem i nadam se, iako znanje cenim iznad svake vere. Tako sam smislila.
Dakle, osećam da u mom iskustvu postoje crne rupe neznanja, proisteklog iz mojih predrasuda. Volela bih da kažem kako me to užasno nerivira. A zapravo me čini poniznom. Takođe bih volela da ispljunem kako i dalje mrzim brak i kako je moja sloboda dragocenija od svega. Ali to je sada tako prokleto mlako. Kao laž. Iznad svega i dalje cenim istinu. Ako je istina o meni to da sam spremna da ustupim svoju slobodu za iskustvo potpune povezanosti i pripadnosti, priznajem i nije me sramota. Jebiga, pala sam slavno. U borbi za slobodu. I ko je pobedio? Pa ljubav. Svaka pobeda pripada uvek jedino ljubavi. Sve ostalo su zamaskirani porazi.
Jesi li to sve vreme bio ti, mali klovnu?
“U ljubavnoj igri ko gubi, dobija” pročitala sam nekada daaaavno u stripu. Jeste, u stripu. Aster Blistok, svemirski baja nad svim svemirskim bajama, koji se u snovima sastaje sa Himerom, svojom ljubavlju. I tada sam znala da je to istina, samo nisam kontala zašto.
Zato što me ljubav goni da dam sve od sebe, da služim kao kanal koji provodi, linkuje i šalje na odredište svaki ljubavni signal. Neminovno u tom procesu saznajem o sebi stvari koje mi se ne sviđaju. A to je samo istina. I samo je život u igri. Možda sam tek sada spremna za brak. Da volim onako kako nikad nisam volela.
I znate, kad vidim bolje, poštenije, uspešnije i romantičnije od sebe, uvek pomislim: “Možda i ja to mogu.”
Možda mi se posreći, pa dotaknem univerzum iz svojih snova.
I, hej! Živeli mladenci!
Izvor prve fotografije: “Bokac foto, Paraćin”
Prethodne tekstove iz serijala “Striptiz za pismene” možete pročitati ovde.
Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.
