Oh, obično nije. Toliko puta sam pomislila: “Sad je stvarno gotovo.” I svaki put je ispalo da nije baš sasvim. U poslednje vreme sam malo opreznija, pa pomislim još i: “Dobro, ovaj deo je barem gotov.” E, tu sam obično malo bliže istini.
Teško je okončati vezu. Da, o tome govorim, naravno. Čak i kad nema kontakta, poziva, sentimenta, uvek ima još nečeg što treba otpustiti i potrošiti.
Kako uopšte znam da je ikada gotovo? Kad nemam više nikakav naboj. Kad mogu da pričam o bolnim stvarima bez knedle u grlu. Kad osećam ono suštinsko rasterećenje saznanja na čemu sam, bez računa o tome koliko mi to saznanje prija ili ne.
Najteže je okončati vezu koja se nije potrošila. Nije ispunila sav svoj potencijal, popucala po šavovima i ostavila nas rasparane i rasparene. Najgora zamka nepotrošene veze je “a mogli smo”…
E, pa nismo. Da smo mogli, uradili bismo to. Venčali se, prosvetlili se, poubijali se.
Uklapa se i dalje, ali nije to to
Živi smo, svako na svom kraju veze, nasred nekog svog puta, raskrsnice, stranputice. Sa ili bez blagoslova onog drugog. Možda idemo dalje. A možda moramo malo da stojimo nasred puta i osvrćemo se, dok se ne uverimo da nam nema druge nego da idemo dalje, ili dok nas neko ne pokupi usput.
Bolje bi nam bilo da znamo koliko smo ranjivi, koliko priželjkujemo da nas neko pokupi, samo da ne bismo morali sami da napravimo taj korak na tom putu kojim se češće tetura.
Bolje bi nam bilo da smo se već isplakali.
Ali često nismo.
Koliko god da sam bila prisutna u svakom zajedničkom trenutku, znam da sam mogla još. Nisam potrošila ni pola od svega što sam imala. Doduše, nisam ni zastala da se osvrćem. Kao voz. Idem ka odredištu, pejzaži promiču, stanice razmenjuju putnike, a ja samo nastavljam. Puna ili prazna. Kasnim, ali jedino se kilometraža računa.
Red vožnje ne čeka nikog. Ali možda neko čeka voz.
Rešena sam da ugostim saputnike, da do kraja puta potrošim sve što imam. Možda nikome ne treba toliko, ali možda mogu da razdelim.
Ne, nisam neshvatljivo nesebična. Upravo suprotno. Meni je potrebno da dajem, poklanjam, obasipam. Onog ko se raduje. Ko se oseća posebno, počastvovano i izabrano.
Svako davanje je oblik ljubavi. Svaka radost zbog primanja je oblik davanja.
Ako potresem tvoju glad, hraneći svoju potrebu za davanjem, već sam nešto dobila.
Dajem vreme, dajem pažnju, dajem nežnost i razumevanje.
A darovani daju barem isto to.
Samo što ja znam da tako dajem sebe. Kroz ono što osećam da je potrebno svakom ranjivom putniku.
A nema neranjivih.
Ima samo vozova i gladnih putnika na peronima i nebrojenih kilometara šina.
Nebrojenih, zato što nećemo da ih izbrojimo unapred.
Brojimo samo unazad. I tako znamo kad je gotovo.
Ili barem, kada smo deonicu puta definitivno prešli i obeležili je nekom stanicom.
Sa putnicima koji su se iskrcali valja se dostojno oprostiti. Valja im oprostiti na putničkoj bahatosti. Što su prespavali najlepše predele, recimo. Što su se švercovali. Povlačili kočnicu iz zezanja. Naginjali se kroz prozor, iako lepo piše…
Mogla bih da dopišem hiljadu nastavaka putničke turske serije, da smislim bolje ili makar srceparateljnije krajeve, da ubijem glavnog lika i dovedem nekog novog, koji mora da se dokazuje iz petnih žila ne bi li osvojio simpatije publike. Kad bi mi drama i osvajanje simpatija išta značili, mogla bih.
Ali meni jedino znače moji nepotrošeni kapaciteti za gošćenje putnika na nebrojenim kilometrima preda mnom.
Možda je sebičnost samo mehanizam opstanka smisla ljubavi.
Možda je dovoljno gotovo kad prosto nastavljam.
A možda sam dovoljno mudra da znam da su početak i kraj ista tačka u točku i da je jedino važno da se točak okreće.
Prethodne tekstove iz serijala “Striptiz za pismene” možete pročitati ovde.
Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.
