Bila sam dobra ove godine, Deda Mraze. Skoro sve do kraja sam bila super. Stavljala sam druge ispred sebe, ispunjavala obaveze, zahteve, želje i očekivanja. Onda sam malo prsla. Predklimakterične promene, znaš kako je. Ili nemaš pojma, jer u tvom svetu se takve prizemne stvari ne dešavaju, a kad se dešavaju u mom, to se kod tebe ne računa. Ali, trebalo bi, jer sam i tada bila dobra. Nastavila sam da funkcionišem i odgovaram na sto posto zahteva sa deset posto kapaciteta. Nastavila sam da se ponašam kao da sve ima smisla, iako sam bila sigurna da nema. Kako da izneverim sve oko sebe? Delovala sam po čistoj inerciji, teturajući se stazom dnevne rutine, iako sam samo htela da legnem i da ne ustajem. Bila sam depresivna. Slušala sam savete. Svi su govorili uradi ovo, uradi ono, a ja sam klimala glavom kao da stvarno hoću, iako sam znala da ne mogu da uradim ništa, jer je ključna reč u tim savetima bila “uradi”. Pa samo radim, jbt, nema mesta za još nešto što treba da uradim, makar mi život od toga zavisio.
Izvini što psujem, Deda Mraze, ali trebalo bi da znaš da je to izraz superiorne inteligencije, ventil za stres i posledica neposrednosti, koju sam osvajala celog života, kao da osvajam Mont Everest. A kad osvojiš vrh, onda možeš da pljuckaš odozgo na raju koja baulja u podnožju, a ako probaš da pljucneš na gore, Univerzum pljucne na tebe, tvojom sopstvenom pljucom. Jebena gravitacija. Prikiva te za zemlju i gura na dole, gde ti je mesto. Dole, dole, bedni crve, gmiži po blatu, pa makar se ono nalazilo i na vrhu nekakvog Everesta.
I da znaš, Deda Mraze, osvajanje vrhova nije nikakva nagrada sama po sebi. I to je tek čista inercija. Uz malo drskosti i arogancije, jer težiš da se uzdigneš iznad bednih crva, koji puze po blatu nižih predela samosvesti, samoostvarenja i samopregora. Što se tiče ovog poslednjeg, samopregorela sam za medalju. Samo što se nisam spontano samozapalila.
