Za medalju, kažem. Sazovi tamo neku komisiju za dodelu medalja, ‘oću jedan zlatan qurac, da ga stavim u vitrinu i da njime isterujem oči, kao u onoj narodnoj poskočici, poslovici, poslanici, šta li je, vickast je naš narod, a i superiorno inteligentan i vičan kanalisanju stresa (mada više prost nego neposredan) kad ume da izmisli takve maksime.
Nisam postala negativac, neeee, nikako. Puna sam pozitivnih očekivanja u Novoj godini. Evo, očekujem da ću preživeti i sledeću godinu, da ću opet biti dobra i pokusati svaku kašu koju mi sprema.
Dočekujem ovu Novu dignute glave, ako ne baš uspravno, a ono na kolenima, puna prkosa, gorčine i prezira. Ono, kao ‘aj’ da vidim šta mi možeš. Lako je siliti se nad nekim ko je već potučen, čik pokaži malo milosti i plemenitosti. Znam, znam, nije to ono što si mislio kad si sejao zlatni prah praznične čarolije, ali ne mogu sad nešto da se ložim na to, razumećeš, nadam se, pošto se toliko jebeno trudim da i dalje budem jebeno dobra. Dobra, kao, suprotno od zla. Da imam razumevanja za sve ostale, iako retko ko ima razumevanja za mene. Da matorim u pravcu mudrosti, a ne u pravcu demencije. Kontaš? Da ne zatrpavam lažnom pozitivnošću nepatvorenu negativnost. Da svesno pristajem na cirkus, a da zadržim pravo da cirkusu kažem da je cirkus. Mnogo sam drska, znam. Eto, tako ja. A vi, kakote? Je l’ ima reume na severnom polu? Kako kičma? Mislim, onolike džakove cimaš celog života. Potencija služi, nadam se. Svako dobro i srećna Nova.
Izvor fotografija: instagram.com/nicoleashley
Aleksina Đorđević
