Godina proizvodnje mog operativnog sistema znači da nema rezervnih delova, ništa nadogradnja (sve integrisano), a za restart nema vremena. Znači, udri po rifrešu u svakoj zgodnoj prilici – to je jedina dostupna opcija. Samo što rifrešovanje inteligentnog operativnog sistema iz druge polovine 20. veka podrazumeva isključivanje najopterećenijih delova i to ne samo za vreme spavanja. Da bi se sistem rasteretio, dekontaminirao i osvežio kapacitete, mozak mora malo šat daun. Još uvek mi je uključen autopilot, samo izgleda da ne čita baš najbolje koordinate, ili ne čita uopšte, pa letovi kasne, a visine i brzine nemaju veze sa najkraćim putanjama. Stanje ludo prijatno, ali nepraktično. Uspavana mi je čak i ona funkcija na koju mogu da se oslonim i u snu – rutina. Izgleda da sam isključila mozak toliko efikasno, da sam cela izašla iz mašine za mlevenje mesa (svakodnevice), sposobna da se ujutru probudim nasmejana i radoznala da vidim šta će mi doneti dan. Na to mislim, kad kažem da mi ne radi rutina. Ne znam sve unapred šta će da se dešava, pa iako se ne odvija ništa spektakularno, ni bitno različito od nekog prethodnog perioda, prosta neizvesnost umesto uigrane izvesnosti hrani vitaminskim bombama moje najvitalnije delove.
Šta sam radila? Čime sam isključila mozak, častila telo i nagradila dušu?
Peskom i vodom, plavetnilom horizonta i mirisom, golom kožom, suncem i vetrom, dodirima i poljupcima.
Idu i drugi ljudi na odmor, pa ne odlepe ovoliko. Ali to je možda zato što ne znaju kako.
Za mene su osećanja ključ svakog procesa, dekontaminacionog, kao i regenerativnog, a bogami i degenerativnog. Ne umem da se odbranim od njih, ali zato umem da ih proživim bez anestezije.
To je ono kad se posle 12 sati zgužvanog, znojavog mrcvarenja u busu nađem na plaži, a prva misao posle polusatne konekcije na pesak, sunce i talase bude kad bih večeras odmah morala da se vratim nazad, rekla bih, važi, vredelo je.
Ada Bojana, velika magija
I kad se posle te misli više nijedna ne zadrži, dok mi ne postane hladno i ne ogladnim.
Ono kad se dugo očekivani susret najzad odigra. Možda nespretno i većim delom u realnosti ograničenja, ali na najlepšem mestu na svetu. To jest, na mestu na kome je meni najlepše na svetu.
Kad romantiku nije moguće zagaditi patetikom, jer nije stanje zanosa, nego mesto i vreme. Realno zanosno. Zapravo, više raznosno.
Ono kad doživiš najlepši dan u životu, samo zato što si najviše živ u najboljim okolnostima.
Ovako: Nebo je sivo i tmurno, prska kiša i pada sve jače, ljudi gunđaju što se vreme pokvarilo, a ja ne shvatam šta govore. Ja sam sunce, sijam iznutra, sedim u plićaku, zapljuskuju me talasi, zaliva me kiša, plačem od zahvalnosti i smejem se kao ludak. Slana voda, slatka voda, po meni, u meni, iz mene, kroz mene.
I kad na kraju izađem iz vode i postane mi hladno, greje me veliki debeli, udobni zagrljaj, kao da sutra ne postoji.
Ništa grozničave misli o prolaznosti i grabljenju trenutka. Samo beskrajan momenat uživanja u beskrajnoj sadašnjosti. Samo čista radost.
Dekontaminacija uspešna, mozak isključen. Autopilot preuzima do daljnjeg. A jeste smotan, da umreš od smeha. Ali završava posao.
Osećam se kao nalazište bisera, zlatna žila, lekoviti izvor i rog izobilja.
Misli su mi retke i čiste, nadmorska visina uma vrtoglava. Delujem dezorijentisano i odsutno.
Zato što sad mogu dalje, samo neću.
Još malo ću da plutam u onoj silnoj vodi koja se zadržala u tunelima na kojima je sagrađeno moje svetlosno telo.
Srećna sam, živa sam, toliko je prosto.
Prethodne tekstove iz serijala “Striptiz za pismene” možete pročitati ovde.
Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.
