Postavljena mi je dijagnoza. Onako, prijateljski. Kaže mi prijatelj da zna zašto nemam dečka i zašto sam toliko strašna muškarcima. Zato što pišem. Ko te čita, mlohava mu kita.
Dobro, nije tako rek’o, to sam ja tako shvatila. Samo zato što je tako smešno.
Pa, pošto mi ne pada na pamet da prestanem da pišem, da siroti muškarci ne bi cvikali od mene, moraću da nađem nekog nepismenog, rekoh ja. Ili barem nekog ko ne koristi internet, što je danas jedina priznata nepismenost. Gramatika se više ne računa. Pojela je elektronska komunikacija.
I posle sam razmišljala. Jebote, u pravu je moj prijatelj. Jesam nenormalna. Onaj jedan što mi je zadnji put bio dečko, potrajao mi je dok se nisam dohvatila pisanja i dok nisam objavila knjigu.
Bum – promocija, tras – raskid.
Rekao mi je da ne može da gleda kako ja ostvarujem svoje snove, a on ništa. Dobro, ajd’ da razumem čoveka. Izmiče mu žena, ode svojim putem, a on nije u stanju da potrči i da je stigne, niti da je prestigne, niti da je prati, niti da gleda svoja posla i navija za svoju ženu. I to što sad pišem o tome, verovatno znači da nisam normalna i da ne jebem ničiju privatnost.
Znate šta? Jebe mi se za nečiju privatnost koja je pomešana sa mojom, za koju mi se takođe jebe.
Ja pišem ono što dišem. Tako živim. Tako doživljavam, tako razmišljam i osećam, pišući. Da li sam zbog toga nenormalna ili ludo hrabra, ili nenormalno izložena i plaćam ludu cenu?
