Izvol’te doktori, izjasnite se. Verovatno su svi dijagnostičari u pravu, ali eh, i za to mi se jebe.
Moj prijatelj je svakako u pravu. Sećam se da su mi neki muškarci rekli „nemoj slučajno da pišeš o meni“ i „za to ja tebi služim, da pišeš“ a ja sam njima rekla da uopšte ne može da mi se desi da o nečemu pišem slučajno, jer ja to radim vrlo namerno i vrlo svesno i da ne umišljaju koješta, jer ja ne pišem o njima, nego o sebi. I da meni sve što doživljavam služi za pisanje. Ako ja doživljavam njih, pa, nek’ stisnu petlju da muški podnesu moj ženski spisateljski doživljaj njihove muževnosti.
Možda znaju da su kreteni, pa im frka da će da znaju i drugi. Šta vam frka, jbt?! Pa i drugi su kreteni.
Šta li misle oni, da ću ja da okačim njihovo ime i prezime, sliku, broj telefona i indeks performansa? Ili se tome nadaju.
Nemaju pojma da spadaju u dnevnu dozu kretenizma, koju pokupim što na netu, što uživo, uporno se trudeći da ih razumem. A razumela sam ovo:
Žena koja kaže ono što misli, strašna je.
Ona koja napiše, još je strašnija.
A ona čije tekstove pročitaju druge žene, pa se smeju i klimaju glavama u prepoznavanju, jer imaju slična iskustva sa kretenima, e, ta je opasna.
Kvariteljka.
Šta da vam kažem i Sokrat je bio optužen za kvarenje atinske mladeži. Ali ja neću popiti tu kukutu, koju bi mi neko sigurno vrlo uslužno ponudio. Prosto ću nastaviti da pišem kao što dišem i da živim kao što osećam. Možda će neki muškarac imati srce veće od ega i ljubav veću od straha, pa će moći da se navikne na mene.
