Izgubila sam prijateljicu. Ona je, međutim, izgubila život. Ali gigantski ego centar sićušnog univerzuma uma, tumači njenu smrt kao sopstveni gubitak. Sebična je tuga.
“Nikad nisam izgubila nekog toliko bliskog. Ne znam kako ću da se nosim sa tim”, zakukao je moj ego na kauču dežurnog dijagnostičara.
“Tako što ćeš još više da voliš i ceniš život”, reče dijagnostičar.
Znam ja to, naravno. Samo, ne znam još.
Ali znam ponešto o poštovanju.
Poštujem odluke i poštujem osećanja. Čak i onda kad ih povezuje apsurd. A uvek ih povezuje apsurd.
Moja prijateljica je odlučila da ode, sigurna sam. Ne mislim da je sela i smislila takvo konačno rešenje i takvo teško iskušenje za nas preostale. Mislim, negde na nekom nivou bića, svesti ili podsvesti.
Možda su njene odluke i njena osećanja dosegle onaj vrhunski apsurd u kome se život izjednačava sa smrću. Jer samo završni udarac daje smisao čitavoj borbi. Pesničenju, padanju, podizanju, primanju i uzvraćanju udaraca, napuštanju ringa…
Kakvi god bili razlozi, duboko poštujem njenu odluku.
Možda na kraju puta znamo jesmo li stigli ili zalutali
I imam ostatak svog života da poštujem svoja osećanja. Za trenutak se zapitah zašto u reči “osećanja” dominira reč “sećanja”. Ali ne pitam se više, odgovor je blesnuo, poput Cecinog osmeha punog najlepših zuba sa reklame, u trenutku kad izvlači donju kartu i objavljuje “superhand” u trećoj ruci. Maestralno je igrala “remi”. I još nešto je umela potpuno savršeno, ultimativno najbolje na svetu – da kaže ne.
Učiteljica postavljanja granica do kojih seže ono što hoće i može da prihvati i odakle počinje ono što ne želi, neće i ne može. Još nisam savladala tu lekciju. A sada ću morati da nastavim samouka da bauljam od pristanka do pristanka, nazivajući ih širenjem granica, bezgraničnošću ili prosto, ludilom. Jer to je ono što ja najbolje radim.
Moji apsurdi su se susreli u dva dana u kojima sam sahranila prijateljicu i proslavila četrdesetpeti rođendan. Stvarno sam slavila. Popila, smejala se, vodila ljubav, plakala…
Počasni plotun za taj osmeh, koji više nikada neću videti. Za život, koji mora da pršti, sve dok se ne rasprsne. Za odluke, za koje još ne znam da sam ih donela. Za ljubav, koja velikodušno grli tugu i neprebol, toplinu i strast, hladnoću i rastanak, nepopravljivu prošlost i nezamislivu budućnost…
Da nisam toliko tužna, možda bih odustala.
Da nisam tako neporecivo živa, možda bih se stidela.
Da nisam luda, možda bih odlepila.
Prethodne tekstove iz serijala “Striptiz za pismene” možete pročitati ovde.
Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.
