Prilično znam ko sam i odakle dolazim i zašto sam tu i kuda idem. Valjda svako to prilično zna, kad preturi pola veka preko glave, odnosno kad ih pretovari preko leđa. Gomila iza mene, veća je nego ona ispred, ali osim što moram da nastavim da pretovarujem istim tempom, imam još toliko mnogo drugog posla, koji od mog srca zahteva barem koliko i taj pretovar od mojih leđa. A kičma puca i srce puca, čini mi se da je već počelo da se čuje.
Ima već neko vreme kako više nisam kul. Za kuliranje treba malo više celih, a manje puknutih delova, ali posledice pretovara su obrnule ovu srazmeru. Ne znam šta je još kod mene celo, osim što se svi naprsli delovi drže zajedno i što su te pukotine nekako elastične, pa su mi se unutrašnji kapaciteti proširili. Svašta može da stane u mene, eh. Ali stalno koješta izlazi, biće da ipak nema dovoljno mesta za svašta. Razumevanje mi je ogromno, ali tolerancija se smanjila. Osećam sve, a od svega je toliko mnogo više onoga što ne bih da osećam, a ne mogu da iskuliram. Plačem, besnim, reagujem, šizim. Stres, klimaks, ludilo, svakako to može da se nazove.
Ponekad osećam da mi je duša u nosu i pažljivo je udišem, da je ne izdahnem. Ponekad me u grudima boli toliko da ne mogu tu bol da izdahnem, ni da isplačem, ni da se namestim zgodnije, da me manje probada. Predinfarktno stanje? Pfff, ma daj! Pa moj život je predinfarktno stanje. Vanredno stanje. Agregatno stanje. Stanje duha. Stanje svesti. Drugo stanje. Stanje života.
