Ponekad sam agregatno razređena do te mere da uopšte ne osećam nikakvo svoje stanje – tada sam verovatno u gasovitom stanju. Samo sam duša i lebdim nad dušama koje su mi poverene na čuvanje, sudaram se sa drugim dušama koje prepoznajem u ovoj ravni – o poneke se samo očešem u prolazu, neke prođu kroz mene, sa nekima postižem određenu gustinu interakcije.
Ponekad sam potpuno sama. Sa svim tim dušama, sa celom onom gomilom životnog otpada što se zove prošlost i iskustvo, sama sam u tišini svoje duše. To je ona tišina u čijoj dubini nešto neodređeno pišti, kao kad ti zaglunu uši na velikoj visini. Tu gore, povezanost sa svim što jeste u izostanku intenziteta interakcije, dobija novo značenje. Mogu da budem povezana svakom svojom česticom sa svim kosmosima, sa svim dušama moje duše, sa svim što sam ikad bila u prošlim životima, sa svim paralelnim svetovima, da budem protočna i otvorena za sva strujanja i tokove, a da ne osećam nikakvu ukupnost. Mir jeste praznina, ništa jeste sve i ja samo posmatram i svedočim, bez emocija, bez ubrzanja, bez uplitanja. Meditativno stanje. Ni prisustvo, ni odsustvo, samo postojanje.
