Duša mi se odmara od drugih duša. Sve duše nešto traže. Prepoznavanje, pripadnost, ljubav, utehu. Sve su duše gladne, namučene, izgubljene. Sve dođu kod mene, sve ih grlim. Znam ih, verovatno oduvek. I dok sam obuzeta njihovim potrebama, ogledam se u njihovim ogledalima. I gladna sam, namučena i izgubljena kao i one, jedino što znam ko sam, gde sam i zašto sam. I moje potrebe su isto tako samo delimično zadovoljene, jer druge duše ne mogu da pruže ono što nemaju i čega su i same željne. U razmeni sa dušama moje duše, izgubila sam kul stanje, nestali su filteri, a ponekad nestanu i dimenzije. Ne razlikujem svoju, od svih tih bolnih duša. I kad se pomerim, kad se izdvojim, jer su sve duše obuzete svojim odigravanjima tamo negde, ono što ostane od mene, prilično je maglovito.
Dašak duše. Bez misli, bez emocija, samo mir, koji malo pišti u ušima. Zov ništavila? Ah, čujem ga dobro. I sve bolje. Jer je svakog dana malo bliže. I sve mi je jasnije zašto ljudi strahuju od samoće. Jer onda moraju da budu sami sa sobom, a možda se ispostavi da ni sami sebi ne mogu da prave društvo, jer tišini, miru i ništavilu ne treba niko i ništa.
Izvor fotografija: www.unsplash.com
Pročitaj i ovo:
Striptiz za pismene: Ne odustaj od sebe bre!
Striptiz za pismene: Niko kao ja
Striptiz za pismene: Moj muž sa posla
Aleksina Đorđević
