WANNABE DIGITAL AWARDS 2018: Po prvi put u Srbiji, izabrani najbolji influenseri u čak 16 kategorija!

4 jednostavne odluke koje možeš doneti kako bi dala svoj mali doprinos svetu

SOS za “one dane”: Saveti kako da lakše podneseš menstruaciju

Makeup trendovi koje Parižanke obožavaju

5 načina da se odgovornije ophodiš prema novcu

Kako da osvežiš svoj jesenji stil neutralnim nijansama

Kako stvarne žene rešavaju najčešće probleme sa kosom?

Ukoliko si umorna od “ludih” žurki, ovde možeš da uživaš u dobrim svirkama i opuštenoj atmosferi

Prvi put mama: 9 pitanja o dojenju koja te možda muče, a nisi imala koga da pitaš!

Šta žene koje su dobro organizovane rade bolje od tebe?

1/3

Od kad znam za sebe, okružena sam psihologijom i filozofijom i bezbrojnim knjigama, odnosno, psiholozima i filozofima i profesorima književnosti. Zbog njih sam odlučila da odjebem redovan, akademski put i da nikada ne upišem psihologiju. Ni filozofiju. Ni književnost. A da se bavim svim tim stvarima koje me strašno interesuju, ali ne kao teorija, nego kao praksa.

Jer, filozofi, psiholozi i poznavaoci književnosti oko mene, uopšte nisu praktikovali svoja akademska znanja. Ili ta znanja nisu vredela, ili oni nisu bili dorasli svojim pozivima, ili nikakvo znanje ne vredi onome ko ne zna sebe. I ko ne zna padeže.

View this post on Instagram

#mood70s via @salventius

A post shared by #Mood70s (@mood70s) on

Sve te praktične discipline, koje čoveka uče kako da živi, kako da razume sebe i sav živi svet, kako da se poveže sa sobom i svime što postoji, kako da nađe sebe u odnosu na Boga, kako da nađe Boga u odnosu na sebe i sav živi svet, kako da spoji, uključi, objedini, shvati, prihvati i sprovede zakone ljubavi i svesti, kako da ih objasni drugima, koji žude za duhovnom praksom u svom životu, teoretičari oko mene nisu primenjivali na sebe. Totalno me to zbunjivalo, pa to je apsurd! Predaješ književnost, a ne čitaš ništa osim lektire?! Poznaješ sve filozofe i njihova učenja, a nemaš svoju filozofiju, koju slediš svojim načinom života, svoje probleme ne posmatraš filozofski, ne uzdižeš se iznad zadate realnosti, nadahnut mišlju, duhom, maštom i ljudskom dužnošću? Psiholog si i ne znaš kako da budeš ono što jesi, ili si zaista tako prosečan, tako ograničen, tako ušemljen i zavetovan bogovima mediokriteta, da mi je teško da shvatim koliko si tru? Ne pomažeš nikome, i ne tražiš pomoć, ne razumeš ni sebe, ni druge, ne preuzimaš odgovornost da postaneš terapeut, ne širiš svoje srce i svoje granice, bežiš u istraživački rad, ili se baviš statistikom u nekoj školi, ne radiš sa ljudima? Kako, jbt? U čemu je fora? Zašto su ti ljudi upisivali i završavali te visoke, teške i zahtevne škole, sa kojima bi čovek trebalo da postigne najviši nivo svoje sopstvene čovečnosti, da se izgradi i postane najbolja verzija sebe, jer ga baš ta znanja i te veštine najbolje upućuju tim putem i opremaju za putovanje?

Editors choice