Prethodne tekstove iz serijala “Striptiz za pismene” možete pročitati ovde.
Ne mislim kao “jede mi se”. Čak ni sasvim kao “jebe mi se”. Nego, nekako kao Obeliks, imam rupu tuuu (nadam se da vidite pred svojim duhovnim okom punašnu Obeliksovu ručicu na prugastom okruglastom stomačiću). Samo ne mogu da dodirnem to mesto, ni da ga pokažem prstom. Ne, ne, prljavi umovi, nije zato što ne mogu da se okrenem ili toliko da izvrnem ruku, nego zato što je ta rupa na nekom nevidljivom mestu. Ma, znate taj osećaj. Nije kao nikad zadovoljni, nego više kao – nikad dovoljno zadovoljavanja. Ne, nije nezadovoljstvo. Ni neispunjenost. Nego, nekako, kao da se radi o kvantitetu kvaliteta. Ima. Jedva dovoljno. Često sasvim nedovoljno. U poređenju sa kvantitetom totalnog treša, depresivno malo.
Glupi razgovori, besmislene informacije, iscrpljujuće rasprave, pažnja usmerena na sve čemu se pažnja posvetiti mora. Dnevna količina toga iznosi… uf… kilogram mentalne spremnosti na sranja, već uz prvu kafu, osam kila strpljenja, da potraje ceo radni dan, nakon čega dolazi na naplatu kilo gorčine, kilo besa, kilo nemoći, dva kila prinudne racionalnosti, tri kila potisnutih emotivnih sadržaja (kad niste jebali kevu nikome, a uopšte se ne osećate ponosno što ste bili tako zreli i suzdržani) – uhuuu! To je 17 kilograma gluposti, a nije prošlo ni pola dana. Dakle, dnevna količina je naprosto preteška. Zamislite samo da stalno cimate toliko u svojoj tašni.
I dok se težina prinudnog tereta meri kilogramima, rasterećujući, oplemenjujući, usrećujući i ostali juhujući sadržaji mere se u gramima i miligramima. Ne, bre, bolesnici, ne mislim na žuto. Ni na belo, pa čak ni na bromazepam. Mada, uh, u iskušenju sam.
Sto grama poljubaca dnevno, ako imamo sreće. Često manje, čak i ako imamo sreće. Dva grama duševnog mira. Pola jebenog miligrama čistog dokoličarenja. Pet grama osećanja zadovoljstva zbog obavljenog posla. Tri grama opuštanja, uz kafu i cigare, koji često opadnu na miligram i po jer ne možete da pušite tu gde pijete kafu, ili jer vam neko kenja što pušite, a ponekad je dovoljno i samo da pogledate ona jeziva crna slova koja obećavaju raspadanje naživo i smrt u mukama, na svakoj paklici. S obe strane. Pa 50 grama lepih reči, nežnih, ljubavnih. Dvestotinak grama smeha, ohoho! Rodilo! Seksualno uzbuđenje i zadovoljstvo možda dostižu kilogram, ali zato vremenski interval jebe kvantitet. Hmm, jednom nedeljno? Mada, realnije je dva puta mesečno. Ako imate sreće.
I sad, u zen duhu nenadjebivog optimizma, možemo da sagledamo paritet kvantiteta i kvaliteta ovako: i zlato se meri u gramima. Dobro, i droga. I krv. Drago kamenje čak u miligramima. Znači, to je mera za dragocenosti. Sa jedne strane dva’es’ kila kravlje balege na vagi, a sa druge zrnce bisera od tri miligrama. A vaga u ravnoteži. Ma važi.
A bih li prsla od sreće, zadovoljstva, strasti, opuštenosti i stabilnosti kad bi me zveknuo jedan šleper toga? A? Izazivam te, sudbino, izađi mi na crtu – giv mi jor best šat, more! Kladim se s tobom da imam petlje za čeoni sudar sa šleperom od 10 tona kojekakvih uživancija! ‘Ajde, udri! Tu, u rupu. Probaj da me zgaziš.Toliko sam gladna da ću te pojesti. I šleper. U slast!
Aleksina Đorđević, matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.
